Kada sam saznao za moju sledeću destinaciju, Tbilisi, bio sam siguran da o tom gradu nisam ništa čuo ni video ranije. Želeo sam da iznenađenje bude veće pa se nisam informisao već sam krenuo u nepoznato.
Ušao sam u Embrajer avio kompanije Lot i krenuo put Tbilisija sa presedanjem u Varšavi do koje se stiže za sat i po. Posle 3 i po sata leta od Varšave kružim iznad Tbilisija. Dole vidim brodove na vodi. Crno more je udaljeno 400 kilometara, a Kaspijsko jezero 500 tako da je ova voda verovatno sa nekog većeg jezera. Točkovi su nežno dodirnuli pistu, a avion je nastavio da klizi do gejta. Gluvo je doba noći. Oduvek su letovi prema srednjem istoku leteli upravo u to doba i to se nije promenilo do danas.
Dok se vozim do hotela nailazim na razne osvetljene građevine. Sačekaću jutro da krenem u istraživanje, najbolje je da prvi utisak bude preko dana kada je Tbilisi najlepši.
Svanulo je sunčano i prilično toplo jutro, vreme je slično kao i u Beogradu poslednjih dana septembra.
Nik, lokalni vodič koji već 12 godina radi taj posao, kaže da je svake godine u Tbilisi dođe sve više turista. Od 1991 kada je Gruzija postala nezavisna, mnogo toga se promenilo. Tbilisi je glavni grad 14 vekova, pre toga je to bila Mtsketa. Veoma lepo su uklopljeni stari delovi grada sa novom arhitekturom ali tako da jedno drugo ne ugroźava. Gradom su vladali Mongoli, Rimljani, Otomanska Imperija, a snažan uticaj na arhitekturu su imali Italijanske i Poljske arhitekte koji su radili po nalogu Nemaca. Tako se u gradu na svakom koraku mogu prepoznati razni stilovi i epohe.
Gruzijci su veoma pobožan narod, velika većina je pravoslavnih vernika, a o tome svedoči njihovo ponašanje na ulici i prisustvo velikog broja pravoslavnih crkava i hramova. Hram Svete trojice na brdu iznad reke Mtkvari dominira centralnim delom grada. Nalazi se na proplanku oivičenom brežuljcima sa zadnje strane. Sa prednje strane pogled puca daleko, na ceo Tbilisi. Izgrađen je 2005. godine. Po tome koliko vernika može istovremeno da primi je na prvom mestu pravoslavnih hramova na Svetu dok je Hram Svetog Save u Beogradu na drugom.
Upravo je započeto oslikavanje unutrašnjosti hrama. Plato ispred hrama povezuje hram sa nekoliko manjih crkava, a ukupni utisak je sjajan.
Kada se siđe dole, u grad, dolazi se do parka Mira, lepo i modeno uređenog parka koji se nalazi u ravni pored reke. Most Mira, povezuje park sa starim delom grada.
Most je delo italijanskog arhitekte koji je na jedinstven način dokazao istinitost jednačine Italija = dizajn. Pored mosta tu se nalaze i dva metalna tubusa nalik onim na ulazima u tunele. Oni povezuju park i ulicu na uzvišenju, a objekat je muzej u izgradnji. Na litici iznad puta se nalazi predsednička palata koja se nadvila iznad najlepšeg dela grada. Zapravo teško je reći koji je deo najlepši, tek treba da otkrijem.
U parku se nalazi i stanica žičare koja preko grada vodi putnike na jedno uzvišenje sa suprotne strane. Tim uzvišenjem dominira Majka Gruzije, statua žene koja u jednoj ruci drži mač kojim štiti, a u drugoj groždje, simbol plodnosti.
Putovanje žičarom je u zatvorenoj ostakljenoj kabini i svojevrstan je doživljaj. Kako se penjem uviđam lepotu predela, umerenost stilova i prelep grad opasan nežnim brežuljcima. Gradska vreva se najbolje vidi iz ove, ptičje perspektive. Puno je restorana smeštenih po krovovima zgrada, odakle je garantovano prelep pogled na grad. Iz ove perspektive reka Mtkveri i obližnja brda dominiraju gradom.
Posla par minuta penjanja dolazim na vrh i idem dalje prema Majci Gruzije. Zaista deluje impozantno, kao Korkovado u Rio de Žaneiru koga sam video, samo je Majka niža. Nisam očekivao, ali iza spomenika je ulica a iza ulice ambis, tako da se statua nalazi na uskom platou opasanog provalijom.
Na terasi ispod spomenika je kafić sa desetak stolova. Terasa visi nad ambisom, a dok sedim za stolom koji je instaliran na samoj ogradi imam utisak da je ceo grad moj.
Dok se spuštam uskom stazom visina se brzo smanjuje. Dolazim do obale potoka i krećem uzvodno gde se nalazi vodopad. To je samo jedan od brojnih izvora koji sa planina hrane reku Mtkvari. Potok se nalazi u klisuri, opasan stenama. Na tim stenama su posađene kuće, dok terase vise nad klisurom. Između stena i potoka su staze za šetače, a na sred desne staze nailazim na usamljen kiosk sa suvenirima koji podseća na bunar.
Provlačim se uskim prolazom između kuća od cigle, kamena, drveta i preko nekoliko terasa silazim ponovo u grad.
Lica meštana su dobroćudna, kada ugledaju crkvu oni se pomole u prolazu. Vozači vole da trube ali nisu naporni. Kao i svuda, ima manje i više nasmejanih, zavisi od raspoloženja, ali je ukupan utisak pozitivan. Na ulicama se prodaju domaći proizvodi: papuče od grubog materijala i bivolje dlake, oslikani magneti, frule od drveta, lutke i ostali suveniri.
60% površine Tbilisija je stari grad koji gradska uprava čuva i obnavlja.
Nove zgrade, stakleni soliteri i sve što ima veze sa autentičnim izgledom starog grada gradi se u novim delovima grada. Osim onih nekoliko modernih građevina u parku Mira sve ostalo je kao što je bilo pre mnogo godina i to ovom gradu daje jedinstven izgled.
Na ulici se prodaju slatkiši koji vise kao sušene kobasice ili sudžuk, a u stvari su nanizani orasi, bademi i drugo voće uronjeno u gust žele.
Ulazim u najstariju pekaru, Nik kaže da imaju najbolje pecivo i da nisu skupi. Pekara se nalazi u podrumu u koji se silazi visokim stepenicama.
U pekari nailazim na pult sa pecivom i na nasmejana lica starijih gospođa.
Iza pulta na sredini velikog podruma se nalazi starinska peć za pečenje hleba i peciva. Starija žena prima porudžbinu na starom Siemens telefonu iz ranih 50-tih. Ovde je vreme stalo, ali je kifla sa nadevom od ljutog pasulja baš ukusna.
Ovaj kraj sveta nisu preplavile radnje sa stranim brendovima već radnje sa domaćim, gruzijskim proizvodima. Ovde globalizacija nije uzela maha, jedva sam u centru pronašao Carefour u nekom podrumu. Pored tih lepih i šarenih radnji se nalaze restorani u kojima se služi domaća hrana. Turistima je na direktan način ponuđen lokalni proizvod, a Gruzija i grad Tbilisi od toga imaju najveće koristi i fond za dalji razvoj.
Klima je ovde slična našoj u Beogradu ali je vazduh znatno čistiji i stalno struji između okolnih brežuljaka i planina. Večeri nisu hladnije nego kod nas, što sam prvo pomislio kada sam saznao da putujem u Gruziju. Mislio sam da je ovde znatno hladnije, ali nije.
Jutarnje sunce me je izmamilo napolje, a nespavanje i časovna razlika od +2 sata su već nakon prve noći anulirani.
Mtshketa, stara prestonica je današnji cilj. Prva tačka je vrh stene na kojoj se nalazi Manastir Jvari iz 6. veka. Sa ovog mesta se pruža prelep pogleda na Mtshketu i ušće reka Aragvi i Mtkvari koja nežno obavija dolinu i okolna brda. Na ovoj steni gde sam sada duva jak vetar, a sunce prži moje lice i tera me da žmurim.
Poluotvorenih očiju ulazim u crkvu i nailazim na veselo lice sveštenika koji nekoliko koraka poskoči u jednom pravcu pa nekom nešto kaže, pa promeni pravac i cilj. Na sredini crkve se nalazi kameni oktagonalni kamen koji je tu donešen kada se crkva gradila. Sve izgleda veoma staro i sveto. Manastir Jvari zajedno sa drugim spomenicima Mtshkete je 1994. svrstan u svetsku kulturnu baštinu odlukom Unesco-a.
Odavde iz starog grada Mtshketa ta crkva izgleda kao spuštena na visoku liticu, sa zelenilom svuda unaokolo.
Glavna ulica u starom gradu je pre nekoliko godina srušena i iznova izgrađena, usput su ulični prodavci lokalnih proizvoda, voća, začina i čaja po kojima je Gruzija nadaleko čuvena.
Na glavnom putu nadomak Mtshkete se nalazi tabla: Tbilisi što govori o velikoj površini glavnog grada.
U gradu postoji mnoštvo skverova, malih trgova i pakova, a kroz jedan od njih izlazim na Dry Bridge, delo još jednog italijanskog arhitekte, iza kog počinje Buvlja pijaca. To mesto treba obavezno posetiti. Puno je prodavaca koji nude razne predmete, stari nakit, posuđe, razne starinske svećnjake, aparate…pored mene je i cela filmska ekipa sa glumcem i njegovom prelepom pratiljom i mnoštvom članova u potrazi za najboljim kadrovima.
Taksi nije skup, a iz vozila primećujem da i Gruzijci voze kola koja Nemačka, Amerika i druge zemlje izvoze na veliko da bi njihovi stanovnici kupovali nove automobile na svakih 2-3 godine. Čak ima dosta automobila sa volanom na desnoj strani iako se u Tbilisiju vozi kao kod nas sa standardnim volanom na levoj strani.
Stigli smo, to je to mesto !
Izlazim iz taksija i ulazim u veliko dvorište iz koga vode putevi prema više sala u kojima se skupljaju ljudi za večeru. Lepo je i svečano. U jednoj sali ugledam mladu koja pleše sa mladoženjom dok svira neka lepa Gruzijska muzika.
Ulazim u drugu salu. Stolovi su zauzeti, ljudi, po mojoj proceni mahom domaći, sede i večeraju. Sedam za sto u blizini podijuma. Za susednim stolom jedan gromki glas se izdvaja od ostalih, verujem da dobro zabavlja društvo od desetak ljudi, ali na Gruzijskom pa ne razumem ni reč.
Odjednom 4 jaka muška vokala obuzeše prostoriju zvukom. Uz taktove muzike sa akcentom na glasovnim sposobnostima dobro su me prodrmali jer me je zveckanje escajga, žamor u sali i čekanje na hranu posle aktivnog dana već polako uspavljivalo. Posle kratke tačke njihovo mesto su zamenili mladenci koje sam već video u susednoj sali. Kako čovek može da se prevari, ono nije bila svadba već demonstracija svadbe uz muziku i igru. Nešto slično našem folkloru. Tako je celo veče, menjaju se izvođači, malo pevaju malo igraju, u različitim kostimima, sa mačevima se bore za onu istu devojku. Gruzijsko veče! Kao što je Grčko, Tursko, Arapsko tako postoji i Gruzijsko.
Možda bismo i mi mogli da pravimo srpsko veče za strance, sigurno bi im to bilo zanimljivo.
Pospani taksista je posle nekoliko zaokreta i čudnih gradskih serpentina izašao na prav put. Jedna crkva svetli na brdu u daljini. Čim ju je ugledao, prekrstio se. Nastavili smo put aerodroma, u tišini, u gluvo doba noći, jer avioni samo tada lete u ovaj lep i skriveni deo naše planete.
Uz prigušena svetla u putničkoj kabini što je uobičajena procedura prilikom poletanja noću, avion Poljske avio kompanije Lot poleće prema Varšavi ostavljajući za sobom repove aviona koji na pisti vire iz mraka i čekaju na svoj red za poletanje.
[Best_Wordpress_Gallery id=”24″ gal_title=”Tbilisi”]