Rio de Janeiro – Čelična ptica je razmahnula krila i poletela prema drugom kontinentu. Veliki Jumbo je bio popunjen do poslednjeg mesta. Vreme je novogodišnjih praznika i prava je prilika da se nekoliko slobodnih dana provede na suncu Rio de Žaneira. Evropu je zamenilo plavetnilo okeana a zatim istočna obala Amerike, i posle dvanaest sati leta točkovi su dodirnuli pistu a zaglušujući zvuk vazduha je označavao kočenje. Avion je usporavao a kabinom se prolomio aplauz upućen pilotu i posadi. Uzeli smo prtljag i izašli iz klimatizovanog aerodroma. Odjednom se osetio neprijatno vruć vazduh koji nas je ošamutio. Dve nasmejane brazilijanke su nam prišle i dale nam po krišku hladne papaje. To je bilo pravo osveženje posle temperaturnog šoka. Na poletanju u Budimpešti je bilo -17, u tranzitu u Rimu +17 a u u Rio de Žaneiru +42. Ljubazni taksista nas je za nekoliko dolara dovezao do hotela.
Odseli smo u hotelu koji je bio jedan blok dalje od čuvene plaže Kopakabana, zato što su hoteli koji gledaju na Atlantik izuzetno skupi. Imali smo petnaest dana pred nama i bili smo nestpljivi da krenemo u obilazak. Krenuli smo u šetnju Kopakabanom, šetalištem dugim četiri kilometra koje razdvaja Atlansku Aveniju i plažu. Popločana je crnim i belim kamenim kockama (pedra portuguesa) u obliku talasa, kao i na mnogim drugim plažama gde su portugalci ostavili traga. Kada se krene južno od Kopakabane, nailazi se na deo grada Ipanema sa istoimenom plažom i šetalištem popločanim istom kockom ali sa drugačijom šarom. Grad Rio de Janeiro je u prošlosti bio glavni grad Brazila, čak jedno vreme i glavni grad Portugala i jedan je od retkih velikih gradova sa tako lepim i čistim plažama i toplim zatalasanim morem. Velike hotele koji gledaju na Atlantik smenjuju vile kojih ima u poprečnim ulicama i koje su ograđene visokim crnim čeličnim rešetkama sa kopljima boje zlata na vrhu i koje su dobro čuvane. Na samo nekoliko koraka dalje, na drugom kraju ulice, favele, naselja od karton kuća naređanih jedna na drugu i tako do vrha brda. Siromašni ali nasmejani ljudi nas prate pogledom. U njima je urođeno dobro raspoloženje i pozitivno stanje duha koje ih prati kroz sve životne dobi. Veliki je nesklad između siromašnih I bogatih u korist prvih. Znali smo da je najbolji način da upoznamo Rio je da zavirimo na mesta ne koje turisti ne idu, i znali smo da nećemo biti u opasnosti ako ne nosimo novac i dragocenosti. Grad je dobro saobraćajno povezan. Autobusi idu često, a vožnja nije skupa. Ušli smo na jednoj stanici na Ipanemi. Na samom ulazu je bila žena, kondukter koja je naplaćivala karte. Bus je krenuo, a tek tada sam shvatio da imam samo novčanicu od 50 dolara kod sebe, i pružio je ženi. Ona se naglo lupila po srcu, i pokazala nam da je brzo sakrijemo. Po njenoj reakciji smo shvatili da je to veliki novac za lokalne prilike. Do kraja vožnje smo se vozili besplatno. Posle toga smo uzeli rent-a-car i tada je počela prava avantura. Za početak smo otišli na brdo Korkovado, gde je postavljena velika statua Hrista (Cristo Redentor) sa široko raširenim rukama. Jedva smo uspeli da nađemo parking, jer je to mesto do koga svaki turista u Riu mora da dođe. Sa tog mesta se pruža čaroban pogled na grad, a sama statua impozantno deluje. Glava šećera (Pão de Açúcar) je bio naš sledeći poduhvat. Dok se žičara kretala iznad provalije i stizala na vrh, kupači u zalivu Guanabara su postajali sve manji. Sa vrha se pružao pogled na plaže Rio de Žaneira i na gradska jezera. Na horizontu je sve crvenije sunce polako uranjalo u okean. Iznad glave šećera stalno kruže avioni koji sleću na aerodrom Santos Dumont koji služi za lokalne letove. [F2]
Kada je sunce zašlo i mi smo sišli i veče dočekali u klubu pored žičare uz zvuke sambe i vrelog plesa u kome uživaju brazilske devojke. Spavali smo veoma malo jer u Riu za to nema vremena. Južno od grada je Zelena obala, gde se Atlanska šuma utapa u smaragdno more zaokružujući najveći prirodni vodeni park sa oko 360 nenaseljenih ostrva. Severno od grada se pruža sunčana obala sa tirkiznim morem i prelepim lagunama sa peščanim priobaljem. I tek kada smo krenuli u istraživanje otkrili smo puno skrovitih mesta, vodopade sa malim jezerima usred guste flore, naseljena raznovrsnom faunom. Dok su dole, u gradu, u botaničkoj bašti pod hladom stoletnih palmi odmarali tipični turisti, mi smo zavirivali okolo i nailazili na novo i lepše. Naišli smo na park u kome se mlade pre udaje šetaju same u venčanici i slikaju za uspomenu.Ispred parka je vremešni čistač cipela obavljao svoj posao dok je mušterija sedela na veoma visokoj stolici, kao kraljevskoj.Obišli smo i zoološki vrt i ostrvo flamingosa, prelepih ptica sa dugim vratovima. Kupili smo majice sa zastavom Brazila i uputili se na krstarenje gusarskim brodom do Rajskog ostrva na šta nas je nagovorio Rus, vlasnik turističke agencije na Kopakabani. Na pola puta do ostrva je pauza za kupanje i vodič nam je rekao da je more tu izuzetno čisto, da nema meduza i da možemo slobodno da se okupamo. Skočio sam prvi, ali pravo na veliku meduzu koja se sa broda nije videla. Kao da me je kopriva ožarila. Na rajskom ostrvu nas je dočekao “gusar” sa crnim povezom preko jednog oka i papagajem u ruci. Nije mi bilo do slikanja sa njim ali prirodne lepote i ljubaznost ljudi vam ne dozvoljavaju da se loše osećate. U povratku su se oblaci spojili sa morem i nastupila je oluja, koja na moru izgleda opasnije nego na kopnu. Čim smo stigli na kopno već je prestala i predeo se ponovo preobukao u ono staro miroljubivo odelo. Svakog popodneva je padala kiša. Prvo se pojave beli oblaci sa kopna prema moru, a za njima odjednom i crni, i oko pet popodne počinje kiša koja veoma kratko pada. Tada se na plaži igra fudbal, najvažnija sporedna stvar na svetu. Rio i Beograd imaju Marakanu, samo što je njihov stadion veći. Napravljen je za svetsko prvenstvo 1950 godine i tom priliko je ugostio 200000 gledaoca, ali ugradnjom sedišta na celom stadionu taj broj je smanjen na 95000. Za brazilce fudbal je životno važna igra, navijači prave talase a igrači lepe poteze uz fer plej. Rio je grad koji treba obavezno posetiti kada se za to ukaže prilika. Toplo i sunčano vreme mami turiste iz hladnih i snežnih krajeva Evrope i Amerike. Doček Nove Godine je uvertira za februarski karneval, a umesto šarenih kostima svi su obučeni u belo. Nekoliko sati pre ponoći počinje velika žurka na plaži gde polako pristižu ljudi i zauzimaju svoja mesta. Glavno dešavanje je na Kopakabani, ali su uključene i druge plaže na kojima muzika, igra i pesma traju cele noći. Da bismo sagledali šta se dešava u toj predivnoj noći izabrali smo za osmatračnicu brdo na kome se nalazi heliodrom, u blizini Korkovada. Tri sata pre ponoći smo se javili u Beograd da poželimo srećnu Novu Godinu. Dva sata pre ponoći su počeli sporadični vatrometi, a kako je dolazila ponoć tako su postajali sve učestaliji. Svaki je izgledao kao pupoljak maslačka koji se brzo otvori i nestane u moru. Plaže su bile prekrivene ljudima u belom. Sat vremena pre ponoći celo nebo je gorelo. Snimali smo dok se nije potrošila baterija. U ponoć je pucalo na sve strane. Iako smo bili na odstojanju imali smo najbolji pogled na ceo grad, i sa još nekoliko parova dočekali ponoć.Sišli smo na plažu gde su se euforični turisti pomešali sa meštanima i takmičili se u plesu do zore. To je bio doček za pamćenje. Takva atmosfera može da se oseti samo u Rio de Žaneiru, i to je idealno mesto za medeni mesec ili odmor iz snova. Čelična ptica, veliki Jumbo je poleteo nazad u hladnu i snežnu Evropu, ali ni sneg ni bombardovanje Beograda u rano proleće, ubrzo po našem dolasku nisu mogli da izbrišu prelepe slike Rio de Žaneira. One se nisu izbrisale ni danas posle deset godina, pa ih delim sa vama uz poruku – ako vam se pruža prilika, Rio Vas čeka.
