Ovde na 11000 metara mogu samo da kažem da imam pravi pogled na Svet. Učio sam u školi o rekama Tigar i Eufrat a sada imam tu čast da letim visoko iznad njih. Istanbul, Bagdad, Kuvajt i mnogi drugi gradovi su ostali iza velikog Boinga Triple Seven kompanije Emirates.
U avionu je kao u svemirskom brodu iz filmova naučne fantastike koje smo davno gledali. Ekrani na sve strane pružaju puno mogucnosti da se prekrati vreme leta. Dok avion klizi kroz vazduh brzinom od 900 km/h razmišljam o susretu sa Dubaijem. Svi kažu da je čaroban grad obojen raznim bojama iznikao iz peska, simbol borbe čoveka za prestiž. Sada je kasno i verovatno svetli lepo sa ove visine. Nisam siguran koliko je potrebno vremena da se zaviri u one uglove gde ne idu obični turisti ali se nadam da ću dočarati bar deo atmosfere. Najlepše mi zvuči zalazak sunca u pustinji iza velike dine i čarobno crveno nebo pre sumraka. Mozda idealizujem ali verujem da je svuda na Svetu lepo ako ti je lepo u duši.
Prvi susret sa nasmejanim stjuardesama iz svih delova Sveta obećava. Pravo osveženje u odnosu na monotone i već viđene evropske. Svaka promena prija a sa svitanjem krećemo u osvajanje Dubaija. Prvo velike zgrade i hoteli a posle grad i pustinja. Zvuči zanimljivo. Dubai, grad na putu od Zapada prema istoku i obrnuto. Usputna luka i mesto za odmor. Jedan od 7 Emirata. Privukao je mnoge. Kakva je asocijacija na to? Jos samo 40 minuta do sletanja, svetla u avionu su pogašena. Mnogi spavaju posle ukusne hrane začinjene sa mnogo karija. Vec se oseća miris Dubaija. Tako je blizu i sa svakim trenom sve bliži. U mraku svetle lica putnika obasjana svetlošcu ekrana. Kada pogledam u dubinu aviona svako gleda svoj film. Trgao me je kapetan aviona sa obaveštenjem da stižemo uskoro. Naša mala grupa je raštrkana po celom avionu. U Istanbulu smo se čekirali među poslednjima pa nismo mogli da biramo. Verujem da će biti zanimljivo putovanja u jedan drugačiji Svet od našeg. A sada gasim kompjuter i spremam se za sletanje. Tek posle 48 sati sam uspeo da se domognem kompjutera da nastavim priču o Dubaiju. Ovde moze puno toga da se doživi za to kratko vreme. Odmah po sletanju smo pošli prema izlazu. Tu nas je dočekao naš vodič obučen u crveno odelo i odveo nas na skener oka. Da, zaista mislim skener oka. Kada smo sačekali red seo sam ispred čoveka u beloj arapskoj odeci koji mi je rekao da pogledam u neku crnu kutiju. Kada mi je snimio oči stavio mi je prečat na vizu. Kada smo svi završili krenuli smo prema pasoškoj kontroli. Uglavnom su žene bile na ovom kontrolnom punktu, u crnim burkama sa otkrivenim licem. Da bi se prošla pasoška kontrola mora još jednom da se pogleda u skener da se uporedi snimak oka i osoba koja ulazi u zemlju. Ta procedura je uvedena pre dve godine. Ušli smo u minibus i veoma brzo stigli u hotel Le Meridien. Bilo je već 4 ujutro. Zaspao sam na udobnom krevetu za nekoliko trenutaka.
Alarm na mobilnom je zvonio nesnosno. Bilo je 7 ujutro po lokalnom vremenu, samo 3 sata posle dolaska. Kada sam razmakao zavesu ugledao sam jutarnje rumenilo neba i minaret sa polumesecom u kontra svetlu. Doručak je bio savršen, sa puno različitih đakonija. I brže nego sto sam mislio minibus je klizio preko potpuno ravnog i čistog autoputa. Svuda okolo su se pojavljivale visoke građevine sazidane uglavnom od stakla sa neverovatnim brojem spratova. Kao da svi učestvuju u takmičenju “Izgradi najvišu zgradu”. I baš ovde se nalazi svetski pobednik tog takmičenja: šeik Khalifa sa zgradom Burj Khalifa. Ogromna zgrada iz daljine podseća na raketu sa nekog poligona u Kazahstanu. ali kada se priđe blize vidi se koliko je uloženo truda, znanja, novca i mnogobrojnih elemenata da bi ona postojala. Šeicima iz Dubaija je veoma važno da imaju nešto što je najveće na Svetu. Šeik iz Dubaija poseduje najveću građevinsku kompaniju na Svetu koja je gradila Burj i sve zgrade u bližem i daljem okruženju. Karte za obilazak je najbolje kupiti ranije preko interneta zbog toga što su 4 puta skuplje kada se kupuju na licu mesta. Lift je pošao i za 60 sekundi nas je popeo na 124. sprat na kome se nalazi terasa za razgledanje grada. Kada znam da sam tek na pola zgrade nije neki osecaj, ali kada pogledam šta se sa te visine vidi shvatam da je i to mnogo. Svi materijali od kojih je zgrada izgrađena su veoma kvalitetni. Izgleda da se nigde nije štedelo. Za turiste je otvorena tek ove godine tako da sam srećan sto sam među prvim turistima koji su je posetili. Sa te visine se vidi ceo grad. Velika senka zaklanja jedan veliki deo prema moru, i to je upravo senka zgrade u kojoj se nalazim. Silazak za 60 sekundi podiže želudac ali bar na kratko. Ispred Burj Khalifa se nalazi najveća fontana na Svetu urađena nalik onoj u Las Vegasu. Fontana baca vodu 150 metara uvis, a igrom boje, zvukova i vode se plene turisti koji stoje i po nekoliko sati gledajući različite predstave. Radnim danom predstava uvek pocinje u 5. U toku vožnje saznajemo da je Dubai pre nekoliko dana proslavio 39 godina postojanja i da se svi stanovnici veoma raduju tome. Svi su na svojim kolima ispisali broj 39 i zalepili balone i šarene papire. Nagli razvitak je usledio 1995 godine kada je počela velika ekspanzija u gradnji i naseljavanju. Sigurno se pitate ko je pre toga živeo na toj teritoriji. Tu su živeli beduini u svojim šatorima sa porodicama. I dan danas neki od njih žive na isti naćin na obodima grada dok se njihove nekretnine u gradu izdaju ali oni ne žele da odustanu od svog načina života i presele se u grad. Stil života u Dubaiju se razlikuje od evropskih gradova. Dubai je veliki grad i razdaljine su velike tako da se svi voze kolima. Iako ima lepo uređene trotoare pešaka na njima nema. Ako krenete pešice taksisti koji voze pored vas vam sviraju i daju migavce misleći da ste u potrazi za prevozom. U početku sam odmahivao rukom ali sam odlućio da ne reagujem kada sam uvideo koliko sam im neobičan. Krenuli smo u obilazak hotela. To su sve ogromne građevine urađene sa vrhunskim materijalima i boravak u njima sigurno prija svakome. U Dubaiju se nalazi jedini hotel na Svetu sa 7 zvezdica, Burj El Arab koji je napravljen u obliku ogromnog jedra i jedina je tako velika građevina koja se izdvaja na samoj obali okeana. Malo dalje deo obale je napravljen potpuno veštački. Zamisao je bila da se napravi veliki kameni prsten i da se deo mora prisvoji i izgradi oko 25 top hotela na tom mestu. Kada je počela realizacija ovog grandioznog projekta graditelji su se suočili sa brojnim problemima koje im je pravila majka priroda. Nije bilo lako odvojiti deo mora, napraviti tako da priobalne struje ne erodiraju obalu prema gradu, uspostave strujanje vode u veštačkom kanalu između obalnog i ostrvskog dela pa pritom naprave i tunel koji prolazi ispod kanala. Kada je napravljen, prsten je imao oblik ogromnog cveta i sada predstavlja reklamu za grad. To je najveće odvajanje mora koje je covek ikada napravio na Svetu. I ostali hoteli koji su izgrađeni na prstenu su impozantni. Hotel Atlantis me je privukao zbog velikog zabavnog parka u kome se nudi boravak u bazenima sa delfinima. U jednom se boravi u plitkoj vodi gde se igra sa delfinom, a u drugom je boravak u dubokoj vodi gde se jednostavno uhvatite za leđa delfina i onda plivate zajedno. Dubai je multikulturulan grad. Sve nacije su ovde i svi govore engleski jezik. Lokalna arapska zajednica govori arapski jezik, ali je u Dubaiju najviše ljudi iz drugih delova Sveta. Za Indijce je ovo veoma popularna destinacija za život. Kada zarade novac deo šalju porodici u Indiju da mogu da lakše žive. Posle večere sam otišao u hotel i ponovo krenuo u grad. Ovog puta je cilj bila diskoteka Barasti na plaži Jumeirah. Ulaz je slobodan a puno ljudi je tamo već igralo ili bilo u potrazi za stolom. Ivana radi u privatnoj firmi i bavi se finansijama. Deo godine provodi u Dubaiju a deo u Beogradu. Sanjeev je iz Indije i od skoro je otvorio privatnu firmu koja se bavi popravkama tehničke robe. On je otvorio firmu prvenstveno zbog toga da bi mogao sam sebi da da garanciju za radnu vizu. Svako u Dubaiju može da uđe sa turistickom vizom, uplati taksu od oko 10.000 eur i otvori firmu. Jedini je problem što firma mora da bude vlasništvo državaljanina Emirata, pa je neophodno naći partnera koji ne radi ništa a dobija deo profita. Na taj nacin je dobio mogucnost da ostane u Dubaiju koliko bude mogao da se finanasira. Dubai je grad u kome i siromašni mogu da prežive. Postoje mesta gde je ručak samo 10 dirhama (2 eur) a u elitnim restoranima cene idu i do 650 dirhama (130 eur). Smeštaj može da bude u apartmanima koji se izdaju od 500 eur mesecno pa sve do 5000 eur. Pre nekoliko godina je vladalo veliko interesovanje za kupovinu apartmana u Dubaiju. U zgradama na Jumeirah Beach-u svi apartmani su prodavani za samo nekoliko sati od početka prodaje, a to su zgrade od 100 i vise spratova. Ceo bogati Svet je ovde. Svi šeici iz arapskih zemalja, najviše iz Emirata, Omana, Katara, Egipta ali i Amerike, Evrope, Australije poznati glumci, pevači, fudbaleri… Jednostavno je bilo nezamislivo da budete bez apartmana u Dubaiju a da imate višak novca. Šeik Mohamed iz Dubaija je veoma mudar čovek i uspeo je da pre svih prepozna budućnost njegovog grada. Napravio je dobru priču. Vraćam se taksijem u hotel i još uvek mi deluju nestvarno sva ta svetla i sve te ogromne građevine. Da li je moguce da su svi apartmani prodati? Gde su ti ljudi kada se ne vide na ulicama? U toku vožnje nekoliko puta mi pada glava od umora, ali onog okruženog lepim osećanjima. Konačno krevet i san. Kao da sam spavao nekoliko minuta a već je pola dvanaest. Doručak je odavno prošao. Krenuo sam u tržni centar da kupim poklone za porodicu. Posle kratke vožnje taksijem stigli smo u Deira centar. Dobio sam informaciju sinoć da je taj najpovoljniji sa cenama. Pitanje je šta je u Dubaiju povoljno za nas kada je šoping u pitanju. Cene su iste ili više nego kod nas za iste proizvode. Mozda je bolje doći u Dubai kada je šoping festival jer su cene tada zaista snižene. Ovo sada je samo marketinški trik. Posle tumaranja po tržnom centru, odlučio sam da se posvetim nečem lepšem, hrani. Restorani brze hrane se nalaze na jednom mestu a tu su Indijski, Tajvanski, Tajlandski, Japanski, Kineski i negde u uglu Mc Donald i jos neki. Najviše me je privukao Indijski, sa kombinacijom više jela od mesa. Inače se u Dubaiju ne služi i ne prodaje svinjetina. Postoje posebni odeljci velikih supermarketa gde na pločici iznad ulaza piše da je svinjetina samo za prodaju strancima koji žive u Dubaiju, i unutra nećete videti nijednog arapina. Indijska hrana je bila divna, sa puno karija i žutog pirinča.
Vreme je da se krene do hotela odakle počinje naša safari tura. Dva velika džipa sa ogromnim gumama su spremno čekala ispred ulaza u hotel. Svi smo ušli i pošli put pustinje. Polako su nestajali oblakoderi i zamenjivali su ih predeli rančeva i plantaža palmi. Pored puta smo ugledali pijacu kamila. Sve kamile pripadaju beduinima i nema slobodnih kamila u prirodi. Sve su jednogrbe kamile i žive po 30-tak godina, obično dok ne počnu da im ispadaju zubi. Tada one više ne mogu da jedu i beduini ih puštaju u prirodu da tamo uginu. Možda postoji rešenje – implanti za kamile kao što postoje i za ljude, a možda to beduinima ne bi bilo isplativo. Kako idemo dublje u pustinju sve je više peščanih dina i retke vegetacije. Stajemo na jednu zaravan da se malo odmorimo i tu se ispumpavaju gume da bi mogli da se vozimo po pesku. Kada smo bili spremni krenuli smo u osvajanje na pesčane dine. Džip se sa lakoćom peo i silazio na ogromne gomile peska i već posle nekoliko dina smo shvatili koliko je to uzbudljivo. Adrenalin je pojačavao lučenje a džip je udarao po vrhovima dina. Izgledalo je kao da letimo sa dine na dinu. Moja indijska hrana je bila relativno mirna u zelucu ali nije baš bilo prijatno. Zato su mi prethodno veče rekli da ne jedem kasno. Svakako za sve što radite u životu treba dobro da se raspitate i razumete. Na vrhu sledeće dine smo se zaglavili i to je bila idealna prilika za odmor. Tu smo se slikali i napravili najlepše slike iz pustinje. Nastavili smo dalje i stigli na mesto gde ćemo dočekati zalazak sunca. Zalazak je bio lep, ali sunce brzo utone iza dina i hladnoća već počinje da se oseća. Nastavili smo dalje i uskoro stigli do kampa usred pustinje. Tamo su razapeti šatori i čula se arapska muzika. Ispred kampa nas je sačekao beduin sa sokolom, pticom koju stanovnici Dubaija mnogo vole. To je jedina životinja koja moze da se unese u avion za Dubai. Koriste ga za takmičenja po čemu su poznati u Svetu. Nekoliko kamila je mirno čekalo da se turisti popnu i provozaju jedan krug. Kada kamile ustaju prvo podignu prednje pa zadnje noge a kada hodaju prvo zakorače sa levim nogama istovremeno pa sa desnim i zato se gibaju levo-desno. Posle avanture na red je dosla zabava. U sredini velikog kampa je podijum za igru a okolo su raspoređeni šatori ispod kojih je znatno toplije nego pod otvorenim nebom. Apapska noć, kao iz priče o Aladinu. Seli smo na jastuke oko stola sa malim nogarama. Večerali smo. U uglu su neki pušili šišu, arapski aromatizovan duvan. Odjednom je uz zvuke muzike nastupila trbušna plesačica. Neke grupe turista koji su to očigledno videli prvi put su oduševljeno klicali. Kasnije su svi potrčali da se sa njom slikaju. Time se zavrsio dan pun uzbuđenja, koji je dopunio utisak o Dubaiju. Na sreću smo se vratili skoro ravnim putem i srećno smo zapevali. Na izlazu iz rezervata smo pumpali gume a iz naših kola se čulo glasno pevanje tako da su se svi okretali iz drugih džipova i smejali se. Nisu i oni zapevali, očigledno ne znaju za to. Utonuo sam u san uz blagi osećaj da još uvek autom preskačem dine.
Da bi se upotpunio utisak o Dubaiju krenuli smo metroom u obilazak plaže Jumeirah. Metro u Dubaiju je napravljen, kao i sve drugo, po poslednjoj modi, izdignut na visokim stubovima jer nije bilo moguće da se ukopa u pesak. Metro saobraća bez vozača, čiji posao obavlja kompjuter. Stanice metroa su kao aerodromski terminali. Usput smo ugledali veliki skijaški centar, gde turisti kojima je dosadila plaža mogu da se spuste na veštačkom snegu i uživaju u zimskim radostima. Sišli smo kod Burj El Araba i krenuli u pravcu plaže. Usput nam je puno taksista sviralo ali smo nastavili da hodamo. Stigli smo do jednog u nizu hotela pored Burj El Araba i Jumeira Beach-a. Zlatni konji na ulazu, bogato opremljen hol, terase sa pogledom na more, plaža koja nam je bila cilj je bila nedostižna. Ulaz na plažu je 50 eur po osobi. Podelili smo se u dve grupe. Svi smo glumili goste hotela ali je samo jednoj grupi to i uspelo. Hotelijeri ni da čuju da nas puste na plažu, ali su nam učinili i provozali nas čamcem za utehu kanalom koji spaja tri vrhunska hotela. Vozač je puno pričao i objašnjavao istorijat hotela a mi smo tužno gledali kupače dok je čamac klizio po vodi tik uz plažu. „Tom Kruz je bio ovde pre nedelju dana, Anđelina Đžoli…“ nabrajao je vozač. Zaista je puno truda i novca uloženo u hotele na Jumeirah Beach. Ipak mi to nije bilo dovoljno pa sam otrčao na najbližu javnu plažu koja se nalazi uz same hotele Jumeirah Beach i istureni Burj El Arab. Uskočio sam u vodu i zaključio da je u decembru kada je u Dubaiju zima, temperatura vode i vazduha ista. Voda je bila divna a na obali se sve vreme čulo glasno negodovanje: „Kako ne možeš da uhvatiš Burj i mene?“ – govorila je žena u kupaćem muškarcu koji je slikao iz svih uglova ali bezuspešno, sunce je bilo tik pored Burj El Araba, u kontra svetlu. U početku mi nije bilo čudno ali sam onda shvatio da govore – srpski. Posle kratkog kupanja nastavili smo u hotel gde je čekao vodič koji nam je to popodne pokazao čari Dubaija. Rezidencija Šeika Mohameda deluje impozantno, a ispred je jedino mesto u Dubaiju gde je slikanje zabranjeno. U određeno vreme šeikovi ljudi hrane stotine paunova koji se šepure po putu i atrakcija su za turiste. Dubai Creek je kanal koji prolazi kroz srce grada i odakle kreću manji brodovi ka Indiji, Kataru i drugim okolnim državama. Na kanalu je živo, puno džunki, barki, brodića je u pokretu. Svi jure na sve strane u trci sa vremenom. Sa druge strane kanala su poznate pijace začina i najpoznatija zlatna pijaca na svetu – Golden Souk. Začini su interesantni i raznovrsni ali je zlato ono što najviše privlači turiste. Cene su na bazi slobodne pogodbe – pogađate se dok prodavca ne pogodite u srce sa niskom cenom. Kada vidite da počinje da se ljuti, ali iskreno, onda ste postigli dobru cenu. U izlozima se sve žuti od zlata. Zadovoljni i ispunjeni odlazimo put hotela. Sada je san bio brži.
Dva kvalitetna tepiha, jedan crveni a drugi plavi stoje na podu ogromnog terminala sa kog poleće samo naš domaćim, avio kompanija Emirates. Crveni tepih je za nas, za putnike biznis klase. Avion poleće, pritiskam dugmiće a sedište se pretvara u kokpit i imam osećaj da vozim umesto pilota. Hrana odlična, stjuardese kao iz časopisa „Vogue“, a kuća svakim časom sve bliža. Dubai mora da se doživi. Obično pitanje je da li bih došao ponovo, običan odgovor je – da.
