Autor: Vladimir Marić
Slušajući pozitivna iskustva drugih i čitajući razne turističke blogove prosto sam se pitao da li je moguće da do sada nisam posetio Budimpeštu?
Tako blizu i tako lepa i povoljna Budimpešta predstavlja pravu vikend destinaciju. Treba da saznam za iskustva ljudi dobijajući pri tome neophodne informacije o tome šta ne treba propustiti posetiti u Budimpešti.Ostalo mi je samo da ubedim sestru da mi pravi društvo.
Pomislio sam da će to biti težak zadatak iz razloga što ona baš i ne voli vikend putovanja, ali na moje prijatno iznenađenje pristala je gotovo momentalno.Šta više, pozvala je i svoju najbolju drugaricu pa je naš karavan brojao tri člana.Jako me je obradovalo to što će nas biti troje, prevashodno jer je u društvu putovanje zanimljivije a i troškove prevoza ćemo podeliti na tri dela što nije zanemarljivo.Dogovorili smo se da prevoz bude u našoj režiji tj. da otputujemo automobilom.Želeli smo da sebi pružimo najudobniji prevoz.
Na put smo krenuli u petak oko 16 časova.Bili smo nasmejani i lepo raspoloženi, a kako i ne bismo kad se upravo spremamo za beg iz sumorne stresne beogradske svakodnevnice.Nismo nosilo mnogo prtljaga jer nam za dva dana uistinu nije ni bio potreban, pa smo prtljažni prostor rezervisali za poklone iz Budimpešte.Ubrzo smo krenuli.Pošto živim na Karaburbi naša ruta je bila da se otisnemo iz grada a zatim nastavimo autoputem E75 ka mađarskoj granici.Posle samo pola sata vožnje slušajući muziku i pričajući o raznim temama, nismo ni bili svesni da smo napustili naš grad.Sve oko nas je izgledalo dosta pitomije i prirodnije.Stao sam da malo osetimo tu tišinu.Ako izuzmemo zvuk zahuktalih automobila koji na našu sreću u datom trenutku nisu bili česti, od zvukova čuli su se jedino poneki cvrčak i huk vetra.Baš relaksirajuće.Nastavili smo put ka Budimpešti u istoj dobroj atmosferi s povremenim stajanjima kod prodavnica gde smo kupovali osveženje, kao na primer u Novom Sadu (gde smo svratili na kratko u dobro poznat restoran “Plava frajla”).Put nas je dalje vodio.Prošli smo suboticu i lagano prilazili graničnom prelazu Kelebija.Na samom prelazu nismo čekali duže od 10 minuta, a nakon protokolarnih dužnosti nastavili smo put ka Segedinu i dalje ka Budimpešti.
Mogu vam reći fasciniran sam kvalitetom njihovih puteva.Potpuno sušta suprotnost našim.I evo nas konačno “pred vratima” Budimpešte.Sve manje smo slušali muziku, a sve više gledali gradske ulice dok smo uz pomoć navigacije stizali do hostela “Boomerang hostel”.Jako smo zadovoljni bili čistoćom i uslugom hostela smeštenog na oko 300 metara od Katedrale Svetog Stefana.
Smeštaj poseduje besplatni bežični internet, a plaćali smo 15 eura po osobi dnevno, što u odnosu na cene smeštaja u hotelima uopšte nije mnogo.Recepcija hostela nam je sve vreme bila na usluzi svojim savetima kako da stgnemo do određenog mesta, šta ne trebamo da propustimo i kako finansijski najpovoljnije da prođemo.
Nakon što smo se smestili sestra i drugarica su rešile da prošetaju dok sam ja odlučio da ostanem u sobi jer me je umor već savladao, pa mi je malo sna bilo veoma potrebno pred izlazak u grad.Posle nekog vremena probudilo me zveckanje ključeva i ushićeni ženski glasovi.Onakav u polusnu nisam ni uspeo da ih razumem, mada im je svaka rečenica počinjla sa : “jaoj kako je ono dobro” i “jesi li videla ono..?”.Ustao sam sredio se i već posle pola sata bio spreman za turistički pohod na Budimpeštu.
Sa planom grada u rukama i naoružani dobrom voljom krenuli smo u noćni život.Kopajući po netu naišao sam na brojne ispostavilo se tačne informacije vezane za noćni provod u Budimpešti.Jako mi se dopalo to što ima dosta džez i bluz mesta.Prvo mesto u kojem smo bili je Fat Mo’s gde smo bili na živoj svirci.Super je mesto, prepuno ljudi, uglavnom turista mahom iz balkanskih i zapadnoevropskih zemalja stacioniranih oko ogromnog šanka koji se prostire duž celog objekta.
Cene pića su slične beogradskim, točeno pivo 0,3l košta od 1,3 do 1,9 eura, a točeno 0,5l od 1,8 do 2,6 eura.Flaširano pivo je za nijansu skuplje mada sam ja iz meni nepoznatih razloga uživao samo u točenom pivu.Nismo se dugo zadržavali u Fat Mo’s jer nas je istraživački duh vodio dalje.Budimpešta je neizostavno vezana za Dunav, pa je tako i kada je reč o noćnom životu.Kao i u Beogradu i u Budimpešti postoje splavovi, a mi smo se posle Fat Mo’s uputili u možda najpoznatiji tamošnji splav A38.
Lepo deluje, mada je po profilaciji gostiju veoma sličannašim splavovima.O cenama vam ne mogu ništa reći jer smo se zadržali svega desetak minuta iz razloga što nam se muzika benda koji je svirao nije svidela.Odlučili smo da malo prošetamo veoma urednim ulicama Budimpešte uz to popivši piće u jednom baru.Pogledao sam slučajno na sat, čoveče već je bilo dva posle ponoći a nama se već spavalo pa smo nakon par napravljenih slika rešili da odemo u smeštaj i preko potreban san.
Budim se i prvo što mi pada na pamet je koliko je sati, da ne trošimo vreme u izležavanju.Tek je 7:30, odahnuo sam, ustao i požurio da pre devojakaodem do kupatila.Da malo skratim priču, nakon doručka u hostelu uputili smo se u obilazak znamenitosti Budimpešte.Plan obilaska nam je bio da u subotu obidjemo stari deo grada tj. Budim, dok smo nedelju rezervisali za Peštu- novi deo grada na levoj obali Dunava.Budim predstavlja zapadni deo Budimpešte, brdovit je i poprilično pokriven šumom.
Na samom vrhu Budima nalazi se predivno izletište Normafa odakle se pruža pogledna ceo grad.U starom gradu (Budimu) posebno su mi se svidele kočije okićene čipkama sa kočijašima odevenim u narodnu nošnju.Nismo uspeli da se vozimo istim jer smo hteli da što više obiđemo grad.Primetili smo da postoji dosta prodavnica suvenira koji uistinu nisu baš jeftini, ali se ipak mogu pazariti.Kad kažem skupi suveniri, prvenstveno mislim na figurice od čuvenog porcelana Herendi i Zsolnai.
Nastavili smo obilazak dalje penjući se do Ribarske kule sa koje se pruža predivan pogled na reku i Peštu.Odatle se vidi cela Budimpešta, a naročito Parlament (Orszag haz) koji zaista “upada u oko” svojom gracioznošću i veličinom.
Na moju sestru i drugaricu jači utisak je ostavio most koji sa obe svoje strane ima po dva lava.Negde sam pročitao legendu o tom mostu, koju sam im ispričao dok smo ga gledali, a i vama ći sada.Legenda kaže da je Szechenyi, graditelj i finansijer mosta na otvaranju nakon što je most nahvalio kao najlepši i najsigurniji postavio pitanje okupljenima da probaju da mu pronađu manu, misleći da ih nema.Na to je neki dečak iz mase rekao: “Lavovi nemaju jezik”.
Diveći se ovoj građevini uočili smo da ispod mosta Dunavom prolaze na svakih pet minuta brodovi krcati turistima.Dan je kratak pa smo nastavili dalje do vrha i Kraljevske palate koja jako podseća na lavirint.Palata je smeštena na vrhu brda, a prvobitno je bila sedište kralja Bele u XIII veku, kao i mnogih drugih mađarskih vladara u kasnijim vekovima.
Danas je ona najvažniji državni kulturni centar i sedište mnogih muzeja.Unutar palate nalazi se i kompleks mađarske nacionalne galerije, nacionalna biblioteka i Ludvov muzej.Obišli smo galeriju u kojoj se može videti čitava mađarska istorija, pa vam posetu galerije toplo preporučujem.
U starom gradu obavezno posetite crkvu Svetog Matije, koja datira iz XII veka, ali je pod opsadom Turaka dosta freski bilo uništeno.Deo fasade i unutrašnjosti se obnavlja, a ulaz u crkvu se plaća 700 forinti.Meni lično najautentičnije u starom gradu su ulice od kaldrme, jer stičete utisak da ste u XIII veku.
Jedino što posle obilaska raznih znamenitosti starog grada šetnja može biti neugodna umornim nogama poput tada mojih.Jako umorni i već izgladneli odlučili smo da svratimo u jedan od mnogobrojnih restorana gde smo probali čuveni mađarski gulaš.Mi smo plaćali porciju oko 550 forinti.Cene hrane u Budimpešti su za svačiji džep.
Kao i bilo gde možete proći jako povoljno, a možete se i luksuzirati- izbor je na vama.Brze hrane koju smo mi konzumirali ima u izobilju.Kebapi su od 300-500 firunti, parče pice od 200-400 forinti.Svi oni koji bi radije posetili neki od restorana najviše ih ima u Bulevaru Terez Korut i okolnim ulicama.Napomenuo bih samo da je brza hrana u centru grada malo skuplja.Glad smo utolili i već je bilo oko 18 časova, pa smo se gradskim prevozom vratili do smeštaja.Karte za gradski prevoz staju 320 forinti.Ne bih vam savetovao da se švercujete jer na stajalištima sam uočio kontrolu koja baš iz tog razloga “lovi” turiste bez karte pa vam takve situacije na odmoru nisu potrebne.Koliko sam uspeo da saznam cena doplatne karte je oko 10 eura, možda i više.
Razgledajući grad iz busa odmarao sam pomalo natekle noge od pešačenja, jedva dočekavši povratak u hostel i udobni krevet.Odspavao sam čitavih dva sata a moje turističke partnerke su me već budile ne bismo li uskoro krenuli u izlazak.Zaista nisam bio za duži boravak van sobe jer sam bio jako umoran.Izašli smo nedugo zatim u grad.Pitao sam se odakle njima dvema toliko energije? Inače se sa Mađarima nije lako sporazumevati jer velika većina ne govori engleski jezik.Sreća je ta da u večernjim satima centralne ulice su prepune ljudi pa se uvek nađe neko voljan da pomogne.
Te večeri ja sam definitivno bio partibrejker pa sam posle kraće četnje i razgledanja butika po centru ipak odlučio da se vratim u hostel.Zaspao sam gotovo na vratima dok sam otključavao, jako sam bio umoran- toliko da sam se ujutru probudio oko 9 časova što mi nije svojstveno.Posle standardnih ritualnih jutarnjih aktivnosti probudio sam ostatak ekipe pa smo se za tili čas otisnuli u dalji obilazak grada.Plan je bio da obiđemo glavnu pešačku i šoping ulicu Vaci utca, a zatim da idemo na krstarenje Dunavom.
U ovoj najvećoj ulici sve je puno butika i prodavnica u kojima možete pronaći bukvalno sve, od igle do lokomotive.Za sve koji bi kupili suvenire i mađarske rukotvorine to svakako mogu uraditi u Vali Folklor, kao i u VAM Design Gallery u Vaca utca 64.Ovo su samo neke od radnji u kojima smo mi pazarili.Ovakvih i sličnih radnji ima duž cele ulice pa nemate razlog za brigu.Nismo se dugo zadržali u najvećoj ulici Budimpešte već smo obišli Memorijalni centar Holokausta u kome možete videti i neke neslavne periode mađarske istorije.Preporučujem da ne zaobiđete ovo prelepo zdanje.U nedostatku vremena žurili smo da obiđemo što je moguće više toga.Na kratko smo uspeli da posetimo Županijsku crkvu, koja je za vreme tursih osvajanja služila i kao džamija.
Odmorili smo ispijajući kafu u obližnjem kafiću a kasnije smo se zaputili ka pristaništu gde smo jedva čekali da se ukrcamo i isplovimo.Krstarili smo na relaciji Budimpešta-Višegrad sa kasnijim odlaskom na Estergom.Pošto nismo imali vremena a istini za volju ni sredstava, nismo išli na izlete koji su organizovani, već smo hteli da vidimo kako Budimpešta izgleda sa reke.
Sam pogled deluje zaista fantastično,naročito u trenucima prolaska ispod nekolicine mostova koji povezuju Budim i Peštu.Na ovim krstarenjima brodovi su krcati turistima koji plaćaju ulaznicu 10 eura ne bi li doživeli ovo nezaboravno iskustvo.Primetio sam da je najviše turista na brodu iz azijskih zemalja koji su neprestalno škljocali foto aparatima.Ima dosta turista iz Severne i Zapadne Evrope, kao i naših ljudi iz svih balkanskih zemalja.
Uz kartu dobijate jedno gratis piće na brodu, mada smo ih mi popili još nekoliko.Sve u svemu krstarenje je barem meni bilo najupečatljiviji deo našeg možda isuviše kratkog upoznavanja sa Budimpeštom.Već je bilo oko 18 časova nakon što smo se iskrcali pa smo se prevozom vratili do smeštaja.I dok su se moje ljupke saputnice pakovale ja sam iskoristio priliku da se odmorim i pripremim za vožnju do Beograda.
Nije me radovao povratak.Toliko toga smo obišli, mada još više toga nismo.Dva dana je premalo da bi se upoznao grad kakav je Budimpešta.To je neki moj najkraći rezime celog našeg “osvajanja Budimpešte”.Morali smo da se spakujemo, regulišemo troškove i ubrzo krenemo.Vozeći ka izlazu iz grada za nama su ostajala velegradska svetla Budimpešte.Zavideo sam turistima u punim autobusima koji su nam pristizali u susret.Svakako će imati šta da vide i dožive, jer nije slučajno Budimpešta kraljica Dunava.