Avion Qatar airways-a poleće sa aerodroma u Beogradu. Dok prelećem iznad autoputa vidim kombi sa velikim plavim slonom kako kreće prema gradu.
Krećem i ja ali prema Seulu, gradu koji se dosta pominje poslednjih dana kao meta bombi iz Severne Koreje. Osim toga još samo znam da je Seul bio domaćin Olimpijade 1988. godine i to je sve. U biznis klasi je lepo, hrana je odlična, sada nabavljaju za tri klase bolju hranu u odnosu na prošli put kada sam se vozio prvim letom za Dohu.
Posle usputnog sletanja u Ankari i promene aviona u Dohi evo me već u avionu boeing 777 koji krstari na putu za Seul. U ovom avionu biznis klasa je još bolja, sedišta su veća, mogu da se rasklope u skoro ravan krevet i 8 sati leta ću rado prespavati da budem odmoran za susret sa Seulom. Iako se služi i večera to zaista ne mogu posle obilne hrane na letu od Beograda do Dohe.
Prelepe stjuardese iz svih krajeva Azije se trude da ugode putnicima pa koristim priliku i pravim fotografiju. Tonem u san…
Budi me miris jasmina i manga na 12000 metara. Doručak počinje dok prelećem Peking na samo dva sata od Seula. Vreme brzo prolazi i veliki avion se veoma lako spušta na pistu jednog od najboljih aerodroma Sveta.
Popodnevno sunce intenzivno greje i veoma brzo zaboravljam vremensku razliku od 8 časova i krećem u susret glavnom gradu Južne Koreje. Aerodrom se nalazi 60 km od centra grada i potrebno je sat vremena vožnje putem ili podzemnom železnicom. Prvi utisak je da je Seul veliki grad ali da je dobro organizovan za šta je zaslužno 11 miliona stanovnika.
Oni su miroljubiv, veseo i pošten narod i to se oseća na svakom koraku. Zahvaljujući njihovoj disciplini i lepom ponašanju su me potpuno osvojili. Pozitivna energija se oseća na svakom koraku. Grad veoma podseća na velike svetske meropole poput New Yorka i Pekinga ali je mnogo čistiji i opušteniji. Iako im engleski jezik nije blizak a retko ko na ulici, u prodavnici pa čak i u hotelima razume sva moja pitanja i često me upućuje u pogrešnom smeru, vidi se da se zaista trude da pomognu i da im je do turista stalo. Objašnjenje je i u tome što većinu od 11 miliona turista čine kinezi (1/3), druge istočne zemlje (1/3) i ostatak Sveta samo jednu trećinu.
Mr. Džej, bivši SEO jedne banke, ima preko 70 godina i radi kao turistički vodič za VIP klijente. Država stimuliše rad i u penziji i na taj način je uposleno puno penzionera koji se tako osećaju društveno korisnim. Vozač je žena starija od 70 godina koja veoma sigurno upravlja minibusom punim turista.
Mr. Džej, bivši rukovodilac je previše brzo koračao i veoma oskudno obašnjavao turistima znamenitosti tako da je na sred Chang Deok Gung palate izgubio dve devojke iz grupe pa se njegov šef veoma ljutio na njega.
Kompleks je lep i sastoji se od puno dvorišta koja su odvojena velikim vratima i posle dosta hoda se dolazi do palate. Neizostavni deo je vrt iza koga se nalazi ograđen prostor sa puno soba izgrađenih jedna pored druge gde su boravile konkubine. To je bilo surovo vreme za žene u ovom delu sveta kada je kralj mogao da kupi ili otme bilo koju ženu koja mu se dopadala pa makar i bila veoma mlada. To je bilo mesto koje je dugo skrivano od očiju javosti.
Usred Korejskog nacionalnog parka svakog dana tačno u dva popodne jedan čovek hoda po kanapu i pokazuje svoju veštinu…i tako radi poslednje 24 godine. Amfiteaar je pun gledalaca, mahom turista koji oduševljeno aplaudiraju. Malo dalje jahači konja prikazuju svoje umeće a gledaoci Ih pozdravljaju aplauzom.
U parku se nalazi i replika zatvora gde se može iskusiti boravak u njemu ili na spravama za mučenje. Ovde se može videti simulacija tradicionalnog koreanskog venčanja, izložba maski, tradicionalne seoske kuće ali i probati vino od pirinča. Tu je i Narodni muzej Koreje u kome se može videti život koreanaca od rođenja do smrti kao i istorija od kamenog doba do danas. Izložena je zanimljiva zbirka predmeta koji se uglavnom više ne koriste, i kod njih su izumrli stari zanati i zavladalo je novo, elektronsko doba.
Samsung, najpoznatiji koreanski brend ima prodajno-izložbeni salon na Gangnamu, od skoro najpoznatijem delu grada, kao što Apple ima na Menhetenu, na koji i liči. Široke ulice sa više traka i ogromne svetleće reklame koje vise sa staklenih nebodera i toliko šljašte da ne mogu biti neprimećene.
Pop muzičar Psy Park koji je proslavio Koreju u poslednje vreme sa mega hitom “Gangnam style” je dva puta išao u vojsku, jedini u Koreji, gde se vojska služi smo jednom u trajanju od dve godine. On je zabavan i bio je poznat u Koreji i pre ovog hita. Ovde ga svi vole.
U ovom delu grada su prodavnice svih svetskih brendova i puno restorana. Posle večere pravo u taksi pa u hotel na spavanje. Taksija ima puno ali kada kažem u koji hotel idem samo odmahnu rukom i dodaju gas, i tako više puta. Još puno ljudi čeka na ulici taksi i slično prolazi a narandžasti, srebrni i crni taksiji samo dolaze i odlaze – prazni. Ništa ne razumem ali uspevam konačno, jedan pristaje i krećem prema hotelu.
Oblaci su svda okolo tornja sa kog gledam panoramu Seula. U daljini nazirem reku … Koja krivuda i opasava grad. Solitera ima puno a između njih dosta zelenih površina, šteta što još nije počelo cvetanje, sve bi bilo obojeno i oblaci mi ne bi smetali. Ispod tornja nesvakidašnji prizor-5 velikih jelki od katanaca na kojima su poruke ljubavi. Na jednom katancu piše:”Udaj se za mene…” Zaista lepo.
Najzanimljiviji momenat u svakom gradu je obilazak pijace, tamo gde se kreću obični ljudi. Ovde se prodaje sve od garderobe do hrane, od najjeftinijih do onih skupih stvari. Za svakoga ponešto a za mene puno dobrih fotografija i viršla, lignja i račići urolovani u testo i ispečeni kao ražnjić na ulju. Uglavnom se prodaje koreanski fast food koji niko u evropi nije video. Na sred pijace 3 bake koje imaju 80 i više godina sede svaka ispred svoje kutije na kojoj su šustikla i digitron. Pomislio sam da menjaju novac po nepovoljnom kursu ali upravo je obrnuto, imaju najbolji kurs u gradu a policija ih ne dira jer to rade poslednjih 40 godina na istom mestu.
Veče je obeležio i raznosač iz MC Donalda, koga mušterije sa njegovih 70 i više godina teraju da se penje do sobe i dostavi im hranu. Tako ima dobroćudno lice koje viri iz crvene kacige na kojoj je žuti logo firme za koju radi. Nigde nisam video toliko zaposlenih starijih ljudi.Unesco ulica u starom delu grada vrvi od ljudi. Na sredini prodavci prodaju raznu hranu i garderobu a lokali su sa najpoznatijim svetskim brendovima. Ipak je kupovina veoma čudna, oni imaju drugačije standarde i potrebe a cene su uglavnom više nego u Evropi ili Kini.
Čak i elektronika po čemu su veoma poznati nije jeftinija i nema računice da se ovde kupuje. Razlog tome je verovatno kupovna moć lokalnog stanovništva ali i turista koji ovde dolaze iz azijskih zemalja i kojima je standard znatno viši nego kod nas.U Hajatu svira bend a ovde dolaze stranci koji rade u Seulu ali i lokalci i taj miks daje jednu posebnu atmosferu. Na nekoliko scena se smenjuje zvuk benda i elektronskog ritma a svi su raspoloženi i rado razgovaraju i šale se međusobno.
Metro juri od stanice do stanice. Svaki put kada stane svi u metrou se pomere da naprave mesta onima koji izlaze a svi na peronu se pomere da ih propuste pa tek onda ulaze. Rezultat je samo nekoliko minuta čekanja na svakoj stanici.
To se zove disciplina i od toga niko ne odstupa. Sledeća stanica je Olimpic Park, mesto ljute borbe svih nacija Sveta koja se odigrala već davne 1988. godine. Tada smo poslednji put nastupili na Olimpijadi kao Jugoslavija a zlatne medalje su osvojili Jasna Šekarić, Goran Maksimović i vaterpolisti.
Došao sam da osetim duh starih vremena i vidim večni plamen koji i dan danas gori ispred zastava svih zemalja, svih osim zemlje koje više nema. Sada je kompleks pretvoren u mesto za šetnju, odmor i piknik na travi, koncerte a u jednoj hali Raulph Lorain ima neverovatnu rasprodaju i polo majica sada košta 100 umesto 200 eura?! Ovde će se odigrati zimske olimpijske igre 2018. godine.
Sigurno postoji još mnogo mesta u Seulu koje Mr. Džej nije stigao da pomene a koje treba otkriti ali sada moram dalje, sledeći grad čeka a avion Qatar Airways-a se već odvaja od piste super modernog, najboljeg aerodroma na Svetu i kreće prema Dohi. Cela biznis klasa spava a svetlo mog kompjutera mi obasjava lice. Povremeno se začuje nečije hrkanje ali ko za šta će da se dešava kada ja zaspim, ceo dan sam hodao da što više vidim.
Hvala bogu od onih bombi kojima su me plašili na polasku nisam video nijednu a nadam se da ih neće ni biti, ovaj narod to ne zaslužuje. Obe Koreje čini isti narod podeljen u dva tabora. Ne postoje veze između severa i juga, prekinute su odavno i jedina šansa da se vide rođaci je da se ugovori sastanak u Kini, na neutralnom terenu i to posredstvom posebnog tela koje o tome odlučuje.
Do Dohe ima još 6 sati leta, vreme je za san i navikavanje na našu časovnu zonu…
Stjuardesa me je probudila laganim dodirom i ljubaznim glasom 2 sata pre sletanja da posluži doručak. Dok skidam pidžamu koju sam dobio na poletanju i oblačim svoje odelo avion sleće na aerodrom u Dohi. Svi putnici biznis klase izlaze pre putnika iz ekonomske a na pisti čeka posebno vozilo sa kožnim foteljama za prevoz do Premium terminala gde posle nekoliko provera ulazim u biznis lounge. Avion je sleteo 2 sata pre ranijeg plana tako da je poletanje za Beograd tek za 5 sati. Koristim prednosti biznis lounge-a i to redom: tuširanje, spavanje i doručak i sada sam spreman za novih 7 sati putovanja do Beograda.