U dolini pesnika, vina i cveća
Zahvaljujući nagradnoj igri Jumbo travel-a (vaučeru u vrednosti od 50.000 dinara), otputovao sam u Iran, destinaciju koju sam silno želeo da posetim. Podsećanja radi, razglednicu sa plavim slončetom poslao sam jula 2018. iz Belorusije, gde sam bio na najvećem evropskom festivalu umetnosti – Slavjanskom bazaru u Vitebsku, a avio kartu Beograd – Sankt Peterburg – Minsk – Beograd prodao mi je Branko Mirković u Beogradskoj 33. Pre izvlačenja planirao sam putovanje u Andaluziju ili Prag, tokom Uskrsa i 1. maja, ali je moja „srećna“ pošiljka sve preokrenula. Stoga ovom reportažom želim da ukrasim internet stranicu „jedinog slona koji leti“ i time obradujem mnoge turiste i putnike, posebno ljubitelje daljih putovanja, ali i one koji vole igre na sreću.
Poznato je da je Iran ogromna i raznolika zemlja, cela je impresivna, da svaki kraj ima neverovatne lepote, ali sam se za petnaestodnevni boravak opredelio za najposećeniju turističku trasu – Teheran, Širaz, Jazd i Esfahan, uz obilazak Persopolisa, Pasargada, Nagse Rustama, Abiana, Kašana, Čak Čaka i Koma. Mom putešestviju sa mirisom šafrana, ruža i narandži, pridružio se i drugar, a u organizaciji boravka pomoć je stigla od doktora Siameka Pakzada, Iranca koji je 1988. godine u Beogradu završio medicinu. Sa njim nas je povezao njegov kum Reza, koji je rodni Esfahan zamenio Beogradom u kome je po završetku studija stekao porodicu i dom. Bile su nam rezervisane i plaćene sve sobe, transferi, avio karte Teheran – Širaz, te taksi i prevoz VIP busevima. Uz to je naš novi prijatelj, divni lekar koji siromašnima ne naplaćuje pregled, a kako smo se uverili i često im kupi i neophodne lekove, za nas bio dostupan u svakom času. Viber, telegram i whats app čine komunikaciona čuda i pod persijskim nebom. Istakao bih da su cene vazdušnog, drumskog i železničkog saobraćaja, hrane i ulaznica u muzeje, vrlo pristupačne. Nardoski, jeftino je. Ako ste čuli ranije, potvrda stiže u direktnom susretu da su Iranci izuzetno ljubazni i dobronamerni, gostoljubivi. Očito su vođeni drevnom persijskom izrekom „Gost je božji dar“, pa će vas ugostiti tako da ćete njihovu širokogrudost zauvek upamtiti. Naposletku, zemlja je potpuno bezbedna za putovanje, pa se stranci na pomenutim destinacijama bez ikakve bojaznosti i noću mogu šetati. Kažu da zbog američke propagande u Iranu nema mnogo turista, ali veliki porast poseta beleže Italijani, Francuzi, Španci i Nemci, potom Turci, Japanci, Kinezi i Rusi, pa Srbi, Česi, Slovaci… Ipak, to je veoma malo za ovakvu grandioznu zemlju.
Ružina voda u hladu planinskog proplanka
U Teheranu sam obišao most Tabijat, Muzej nakita, Palatu Golestan, dvorac iranskih šahova, Carski kompleks Bele i Zelene palate, letnje rezidencije Reze Pahlavija i njegovog oca, Nacionalni muzej, toranj Milad, Muzej tepiha, Teheranski bazar dug četrnaest kilometara, nekadašnju ambasadu SAD-a koja je danas Muzej antiameričkog studentskog bunta… Prvi dan spas od vreline, koja je na četrdesetak stepeni topila Teheran, pronašao sam na obližnjem omiljenom izletištu građana – podno planine Alborz, gde je bila duplo niža temperatura. Idući planinskim stazama uživao sam u huku isprepletanih planinskih rečica i potoka podno planine čiji su vrhovi cele godine prekriveni snegom. Na vodi načičkani mostići i na desetine prelepih restorana i kafića u kojima se obično leži ili sedi na tepisima, suvenirnica, štandovi na kojima cede narove, tezge sa začinima, uljem od umrni… I ti opojni mirisi začina su me pratili svakodnevno Iranom, što je dodatno „obojilo“ lepotu boravka i ostali u sećanju. Na Alborzu je sve toliko raznoliko i u svakoj uvalici ima neki autentičan ugostiteljski objekat. Posebnu energiju, draž ovog planinskog krša daju ljudi koji odmaraju na prostirkama pokraj vode, na travi ili steni, uz tranzistor, nargilu, roštilj na kome je dobro začinjeno meso ili povrće, toplo kestenje, čaj, kafu ili hladnu ružinu vodu… Mnogi će vas pozvati da se pridtužite i poslužite onim đto su doneli na izleti, jer lako stupaju u komunikaciju i vrlo su znatiželjni. Prizor upotpunjuje igranje šaha ili tavli, pa čak i Ne ljuti se čoveče. Verovatno nema ugostiteljskog objekta bez nekoliko kutija ovih društvenih igara, uz koje se ćaska i sluša muzika uz obavezno iće i piće. Teherancima je priroda dala tako puno, pa ko hoće na zimovanje, skijanje, cele godine može da ode na Alborz, a ko je za plivanje u ove sparne dane do Kaspijskog mora potrebno je da prevali svega stotinak kilometara. Kao i širom Irana i na ovom famoznom planinskom izletištu iz većine prodavnica, bašti, lokala, trafika, sa tezgi koje nude svakojaku robu čuje se cvrkut ptica…Pa, se stiče utisak da svaki Iranac ima neku ptičicu u krletki. To ne čudi budući da je ova zemlja dolina pesnika, nadasve mistika kao što su Hafez, Saadi, Hajam, Rumi… Oni su je opevali, pa je ptica u persijskoj kulturi više od simbola vokalne izvrsnosti, može recimo biti i mudrosti, te slobode… U stvari, stihovi tih poeta vekovima su vodilja naroda, čitaniji su koliko i Kuran, pamćeni, iznenadiće se neupućeni više od njega. U toj mističnog poeziji pronalaze se svi odgovori, pa je shodno tome folozifija Iranaca vrlo autentična. Još pre nekoliko godina na Sajmu knjiga u Beogradu, na štandu Iranskog kulturnog centra, čuo sam jednu rečenicu koja mi se urezala u sećanje, a koja dobro opisuje živalj Persije – „Iranci su neverovatan narod, koriste svaki trenutak da budu u prirodi, da samo jedna travčica nikne iz raspuklog betona, mnogi će iz kuća izneti stolice i sa komšijama sesti ispred te travke i piti čaj, pušiti“. I to je zaista tačno i videćete ih čak i u baštama tik uz hotele od pet zvezdica kako neometano izletuju i uživaju u zelenilu i cveću koje je još jedan simbol ovde drevne zemlje i civilizacije. Iako sam pred put čitao jednu kapitalnu knjigu „Iran“, ponovo Rumija i Hafeza, te na internetu razne putopise i slušao zvučne knjige, nisam mogao zamisliti da su perijska prostranstva toliko lepa i raznolika, zelena, ali i zlatna jer se u tom koloritu presijavaju pustinje i okamenjene planine prepune rudnog bogatsva.. I prepuna umetnosti. Zato vam neće teško pasti ni visoke temperature u gradskoj vrevi Teherana dok taksijem nekud hitate. Ipak, na ulicama ste ponekad i napeti jer vam se svakog trena čini da će nastupiti kolaps, pošto u neprekidnoj koloni automobila u nekoliko traka i bezbroj motora vozi ko kako hoće, a to je opek neki njihov red na koji su svikli. I saobraćaj se odvija kao po loju. Verujem da kada bi u nekoj evropskoj metropoli bilo samo nekoliko takvih vozača, u trenu bi nastupio totalni zastoj. Možda se strancima ne sviđa ova „teheranska“ vožnja, ali ona očiti mora biti takva zbog bezbroj automobila i posebnog senzibiliteta koji karakteriše Irance. Kažu da je Teheran jedan od svetskih rekordera po broju vozila na ulicama. Svi vozači naglo, ali spretno koče kada pešak sa podignutom rukom zakorači na put da pređe ulicu. Gorivo je izuzetno jeftino pa svi imaju prevozno sredstvo, a Teheran broji više od dvanaest miliona žitelja. Stoga je, kako kažu, u prestonici nemoguće živeti. To kažu, ali vole svoj grad, koji je za turizam vrlo uzbudljiv.
Zeleni čelik iznad vatre i vode
Popodnevne sate prvog dana obilaska proveo sam na moćnoj čeličnoj konstrukciji – mostu Tebijan, koji premošćuje dolinu kojom se proteže gradska autocesta Modares. Ovaj grandiozni i asimetrični most izgrađen 2013. povezuje Park vode i vatre na zapadu i Park-šume Talekani na istoku. Donju etažu ove rešetkaste građevine krase ugostiteljski objekti, međuetaža duga trista metara je namenjena pešacima, skejterima i biciklistima, a gornja je vidikovac odakle puca pogled na parkove i planinu Alborz. I Park-šume Talekani sa ogromnim stoletnjim rastinjem se ori od žamora ljudi na pikniku, žonglera, đaka i turista. Na vrhu brda se viori najveća zastava Irana koja sa ogromnim belim obeliskom slobode para prestoničko nebo. A, kada padne mrak, most Tebijan svojom lepotom gradu daje poseban sjaj, jer se bogato osvetljen vidi iz raznih krajeva i brdskih puteva koji vode ka iletištima, ali i najluksuznijim kvartovima.
Na nebu sa pet zvezdica
Daleko impresivnije ahitektonsko čudo od mosta Tebijan je najviša građevina u Iranu, a šesta na svetu – toranj Milad. U ubedljivoj je prednosti nad ostalima sa površinom toranjske strukture od 13.000 kvadrata. Na najviši vrh – 435 metara stiže se liftom za 45 sekundi (7 m/s), a poseban ugođaj je dok na tolikoj visini od sutona čekate večernje treptaje gradskog svetla i zvezda na nebu. Za razliku od slične atrakcije u Bangkoku ili Beču, koje sam takođe video, čini se da ova u Teheranu svojom impresivnošću kao da širi energiju koja predočava na privrednu, političku i vojnu moć države. Trup Milada je oktogonalnog oblika što je tipično za iransku arhitekturu, a izgrađen je 2007. kao simbol grada, pa ga zato često nazivaju i Narodnim tornjem. Nakon jedanaest godina gradnje kula je svečano otvorena pod motom „Nebo je blizu“. Ima višestruku namenu, antena na vrhu služi za prenos telekomunikacijskog signala, a glava tornja od dvanaest spratova ispunjena je turističkim, komercijalnim i kulturnim prostorima – muzejima, restoranima, artefaktima raznih perioda, kongresnim salama, biskopima… Tu je čak i hotel sa pet zvezdica, pa dvorana za konferencije, panoramska promatračnica… Iran je svetska sila, a to će u tornju pokazati i niz izložbi u Iranskom muzeju slave, Muzeju predsedničkih poklona, Muzeju voštanih figura, Astrologije zorosterijanskog doba…
Ružičasti sjaj najvećeg dijamanta na planeti
Impresijama u Teheranu nema kraja… Nezaobilazna destinacija je i Muzej nakita (dragulja) koji se nalazi u Trezoru vlade pri Centralnoj banci Irana. Tu se iza teških sigurnosnih vrata i visoke mere obezbeđenja nalaze dragulji i najveći biseri Persijskog zaliva, jedna od najvećih svetskih kolekcija dragog kamenja. Zbirka neprocenjive vrednosti usko je vezana za istoriju Persijskog carstva, a kolekcija sadrži nizove dijadema, oružja, kruna, šnala, pregršt figura i galanterije. Tu su ogromne količine zlata, rubina, smaragda, bisera. Vodiči će ponosno istaći da su krunski dragulji Irana najveća i najblistavija zbirka ovih kamenja na svetu. Ovde se baštini najveći nebrušeni rubin na svetu, veliki ružičasti dijamant poznat kao „Morska svetlost“, ali i i zlatni globus izrađen 1869. težak 34 kilograma, optočen sa 51.336 komada dragog kamenja. Muzej nakita otvoren je samo tri dana nedeljno na nekoliko sati i u njega je zabranjeno uneti bilo šta. Na ulazu se u kasete ostavljaju jakne, torbe, kamere i telefoni, čak i veći novčanici pa koliko god para da imate u njemu…
Svilene niti iz Srebrnog doba
U celom Iranu svakodnevno baš u svakoj ulici videćete čoveka koji nosi tepih ispod miške, na ramenu ili ga gura u kolicima. Kada bi se skupili svi tepisi na planeti čini se da bi broj u Iranu i tada sve nadmašio. Nigde na zemaljskoj kugli tepisi nisu toliko voljeni, značajni, neophodni i lepi. Možda zato što je od davnina tepih oslikavao bogatstvo i moć njegovog vlasnika. Stoga se još iz Srebrnog doba i kroz istoriju Persije, ali i danas, izrada tepiha samo razvijala, pa se smatra umetnošću isto koliko i slikarstvo i arhitektura. Može se reći da nema Iranca bez nekoliko tepiha i kolica za iste u kojima ih transportuje na ili sa pranja, iz prodavnice ili na prodaju. Svaki će u prolazu po ko zna koji put u životu zastati da pogleda i dodirne neki tepih. Izgleda da im je razgledanje tepiha i ćilima u radnjama pravi predah, uživanje koliko i pred nekom umetničkom slikom ili kada sednu u kafanu da odmore. A kako sve tepisi izgledaju i kako se dele, posebna je storija. Nadasve, vrlo egzotična. Na njih staju čitave priče, postoje razne vrste ručnog tkanja, mogu biti svileni, vuneni ili kombinovani, a razlikuju se po motivima velikih majstora i dizajnera iz raznih epoha, krajevima u kojima su napravljeni… Vrednost podrazumeva niz stavki, od boja, šara, broja čvorova… Izrada tepiha i dalje ide u korak sa vremenom, pa se danas boje biraju i slažu kompjuterski, u čvorove se upliću i svetlucave niti… Iako su u Iranu mnogo povoljniji nego u Evropi, ni tamo nisu jeftini. Na tepisima najviše zarađuju trgovci, a umetnici, oni koji ih tkaju, nažalost veoma malo. Persijski tepisi su vekovima rađeni ručno, tradicionalnom tehnikom i karakterističnim, drevnim motivima, najčešće cveće, pejzaži, portreti i životinje. Predivne komade možete videti u gotovo svim radnjama i na bazarima, a one najvrednije u Muzej tepiha u Teheranu. Sastoji se od dve izložbene galerije površine 3.400 kvadrata, u prizemnoj je stalna postavka, a galerija je namenjena za izložbe koje se menjaju. U gradu postoje i muzeji tepiha u kojima se gleda i kako se prave, gde zaposleni provode ceo radni vek, a za ručno tkanje jednog tepiha neretko je potrebno i nekoliko meseci, pa i godina. Kada se sa ovom umetnošću susretnete u tolikoj količini, teško je da možete reći kakav tepih vam se najviše sviđa. U tom slučaju, znalci preporučuju da se opredelite za onaj koji vas zavede istog trena i koji mami da ga iznova gledate. Posebno je umeće i pakovanje. Zvuči neverovatno da prodavci dva tepiha saviju i konopcem vežu u kocku veličine kutije za obuću, što je važno turistima i švercerima, jer je avionom iz zemlje dozvoljeno izneti samo jedan komad.
Žene sa mačjim očima i hiljadu ogledala
Posebnu pažnju na svakom koraku mane Iranke. Neverovatno je koliko izuzetnih lepotica možete videti u samo jednom danu. Njihova lepa lica krase neverovatne oči mačjeg oblika, i zenice čija boja na tren učini kao da nisu bića sa ove planete. Vrlo su izražajne, najčešće crne, ali ima i zelenookih i plavookih. Od Evropljanki se razlikuju i po izuzetno gustoj i jakoj kosi, koju po strogom muslimanskom zakonu pokrivaju maramom. Svaka žena mora da je nosi, ali ne i da pokrije celu kosu, a marama može biti i providna, važno je da je ima na glavi. I muškarci imaju izuzetno jaku i gustu kosu, a slove i za najbradatije na svetu. Imati bradu i gelom oblikovanu malo dužu kosu u Iranu je uvek „in“. Malo starije žene se sa setom sećaju doba pre Islamske revolucije 1979. godine kada nisu morale da nose marame i mogle da se kupaju u bikiniju. Bilo je to moderno doba, gajile su se proevropske vrednosti. Naime, nekadašnji car Irana Muhamed Reza Pahlavi je još od Bele revolucije 1936. godine sprovodio ambiciozne reformske mere koje su uključivale promenu obrazovnog sistema, opismenjavanje stanovništva, agrarne reforme, ali i značajan napredak u domenu ženskih prava i sloboda. Onda je Islamska revolucija 1979. transformisala državu iz monarhije u islamsku republiku pod ajatolahom Ruholahom Homeinijem, vođom revolucije i osnivačem Islamske republike Iran, pa se sve promenilo.
Značajan deo iranske istorije može se sagledati u Golestanu, četiri veka starom kraljevskom kompleksu, poslednjem uporištu persijske dinastije Kadž, čiji su vladari sredinom 19. veka preselili prestonicu Persije iz Esfahana. Golestanski kompleks sastoji se od sedamnaest različitih zdanja uključujući dvorane, odmorišta, galerije i muzeje. Kao i mnoge palate u Iranu i ova je prepoznatljiva po zidovima i plafonima ukrašenim ogledalima. Često su i cele prostorije uključujući plafone prekrivene mozaicima od hiljadu ogledala geometrijskih oblika raznih dimenzija i ovi enterijeri su jedinstveni na svetu. U pojedinim sobama ili salama ogledalima su ukrašeni samo stubovi i ćoškovi. Najveće palače u Golestanu su Zgrada Sunca i Zgrada vatre, posebna po iranskom drevnom sistemu hlađenja pomoću ventilacijskih tornjeva. Najatraktivnija prostorija Zgrade vetra je centralna soba sa najfinijim vitražem, a natkrivena je zlatnom kupolom. Lepotama nema kraja, sami nazivi prostorija govore o kakvoj raskoši je reč – „Mramorni prestol”, „Dvorana belokosti”, „Dvorana sjaja”, „Dvorana zrcala”, „Dvorana porculana”, „Muzej darova”… „Bela palača” je izgrađena da se pohrani velika kolekcija darova osmanskog sultana Abdula Hamida II. Zidovi „Kuće bazena” namenjeni su za dela zapadnjačkih slikara, a „Kuća slika” sadrži radove domaćih autora. Ostali izložbeni prostori su „Dvorana dijamanata” s umetninama i rukotvorinama, pa „Dvorana za prijem” za Pahlavijeve reprezentativne prigode…
Špijunsko leglo
Nisu samo bilbordi i meševi na velikim zgradama svedočanstvo iranske odbojnosti prema svemu što je američko i jevrejsko. SAD su za njih globalno zagađenje, a zašto su u to toliko uvereni, pokazaće vam zgrada nekadašnje američke ambasade koja je sada Muzej bivše američke ambasade u Teheranu, poznata i kao „špijunsko leglo“. Naime, u ovu ambasadu su tokom Iranske revolucije 1979. godine studenti upali i za taoce uzeli 66 zaposlenih. Prethodno, dok je ambasada bila opkoljena, Amerikanci su uništavali dokaze o namerama SAD-a prema Iranu paljeći kompletnu papirologiju. Pošto nisu mogli sve da zapale zbog dima, na stotine stranica su sekli u mašini za papir. Iranci su potom spajali na hiljade papirića oblika rezanaca da vide šta je pisalo. Kada su u pitanju te stranice, na njima je pisao plan kako da ih izigraju za naftu, da obore cene… U ovoj raskošnoj zgradi sa debelim zidinama može se videti neverovatna oprema, telefonska i kompjuterska, soba za radio veze, soba za tajne raygovore sa blindiranim vratima i prislušnim ometačima…
Najmirisnija staza na svetu
Ugodnost tokom leta od Teherana do Širaza iranskom nacionalnom kompanijom Iran er-om za tridesetak evra teško da može da priušti neka evropska, jer u avionu ima toliko mesta da i dvometraši mogu komotno da ispruže noge. A kakav je drevni Širaz, možda je najbolje opisao jugoslovenski putopisac Zuko Džumhur u svojoj knjizi „Pisma iz Azije“, boraveći u Hafizovom i Saadijevom rodnom gradu, u kome se nalaze njihovi mauzoleji. „Širaz je sveti grad persijske kulture i reči. Kao što se u drugim gradovima odlazi na grob neznanog junaka, raznih vladara, generala i junaka da se položu venci i cveće, tako se u Širazu pohode grobovi pesnika. Do Hafizovog groba išao sam peške. Prelazio sam kilometre ruža, zumbula, katmera, perunika, jasmina i jorgovana. Prešao sam najmirisniju stazu sveta. Nikada i nigde nisam video toliko ptica. Duboko u cveću bili su neki lepi paviljoni u kojima su bile trgovine i kafanice… Ovde je varoš potpuno potisnuta, skoro nevidljiva sa svojim poslovima, trgovinom i brigama, a u prvom planu ostali su samo vrtovi, aleje, bašte, gradine i perivoji”.
Kažu da svaki Iranac ima „Kuran“ i „Divan“, najčuveniju zbirku Hafizovih pesama. Koliko one znače mogu da posvedoče široko rasprostranjeni običaji. Na dan persijske Nove godine (21. marta), svi članovi porodice se okupe na ručku i nasumično otvaraju stranice „Divana“ pa čitaju prvi stih koji su ugledali. Taj će stih, veruju, odrediti njihovu sudbinu predstojeće godine. Tako se rešavaju i ljubavni problemi. Zato Širaz zovu i Sveti grad persijske reči, a Hafezov i Saadijev grob predstavljaju mesta hodočašća.
Oba mauzoleja nalaze se usred velikih vrtova prepunih egzotične vegetacije, finih suvenirnica i otmenih kafanica sa isključivo muzikom napisanom za pevače koji interpretiraju samo te pesnike. Običaj je da se posetioci poklone grobovima, a pošto pomiluju nadgrobnu ploču sebe dodirnu po glavi verujući da će tako dotaći iskra pesnikove mudrosti. Iznad Hafezovog groba je mermerni sarkofag prekriven njegovim stihovima, koje je urezao Malek, princ kaligrafa. Sam Hafez je tražio da se tu uklešu reči: „Ovo će biti mesto hodočašća, za sve grešnike sveta dobrog srca”. Dirljiv je prizor ljudi koji plaču od lepote čitajući stihove, naglas ili u sebi, nekom drugom ili pesniku. Veče je poseban doživljaj čitanja pesama, muzika i diskusije…
Širaz je poznat ne samo kao grad pesnika, vina i cveća, već i najlepših džamija i bašti u Iranu, pa ga stoga često nazivaju i gradom vrtova. Od toga se najviše izdvajaju Ružičaska džamija i bašte Eram i Džahan Nama. Ova nesvakidašnja bogomolja iz 19. veka naziv ružičasta je ponela zbog boje koja dominira njenim enterijerom, a posebna je po jakoj „šarenoj“ svetlosti u njoj. Naime, jarki sunčevi zraci, ali samo u jutarnjim satima, kroz velike vitraže drečavih boja (crvenu, plavu, zelenu, žutu i ljubičastu), bacaju sjaj na tepihe, vernike i posetioce, pa kretnja džamijom izgleda kao kakv prirodni lajt šou.
U baštu Eram, koju nazivaju još i Baštom raja ili Kraljevskim vrtom, dominira ogroman bazen sa redovima nekoliko desetina metara visokih palmi i raskošna kuća plemićke porodice Kavamija sa 32 sobe na dva sprata ukrašena pločicama sa Hafezovim stihovima, ogledalima i oslikanim zidovima. U paviljonima vrta pokraj drvoreda pomorandži i jasmina su kafeterije i poslastičarnice.
Posebnost bašte Džahan Name iz 13. veka su široke staze pokraj drvoreda narandži, čempresa i bezbroj ruža, a u centru osmougaoni kameni paviljon, veliki bazen sa 64 fontane. Iznad tamnih čempresa uz arkade zidne ograde, pruža se pogled na stenovitu planinu Zagros na kom se vidi kupola jednog derviškog svetilišta.
U srcu grada među starim zidinama bazara su i Vakil kupatilo i Vakil džamija, takođe nezaobilazne destinacije. Ova bogomolja je arhitektonsko čudo i zbog svoje impresivnosti i šarenih pločica kojima je cela obložena. Vakil kupatilo je pretvoreno u muzej, da se vidi kako je hamam nekada izgledao i radio. To je bilo omiljeno mesto, tu su nije samo družilo, negovalo i opuštalo, već su se završavali svi važni poslovi. Dolazili su ljudi svih profila, a to pokazuju izvrsne voštane figure.
U centru sveta među hiljadu stubova
Sa ženama se ne rukuje, a ukoliko želite da budete ljubazni, dovoljno je da ruku prislonite na svoje grudi i blago joj se poklonite, ali, sa nama se žena taksista rukovala, pevala, smejala, jela sladoled dok smo u Zabavnom parku u čuvenoj Panorami razgledali okoliš i pravili selfije… Ona nas je od Širaza vodila u Persopolis i Pasargad, a potom i na Pink jezero, jedinstveno slano jezero na svetu.
Drevni Persepolis, kako kažu „nekadašnji centar sveta“, ceremonijalni glavni grad Ahmenidskog carstva, toliko je impresivan da sa svom svojom lepotom i osunčanim kamenom ostaje zauvek u sećanju. Najraniji ostaci Persopolisa datiraju iz 515. p.n.e, odnosno iz doba vladavine Darija I koji je izgradio grad. Kompleks Persopolisa nalazi se na uzvišenoj terasi, a sastoji se od nekoliko kraljevskih palata, riznica i dve velike ceremonijalne dvorane, „dvorane od hiljadu stubova“ i kolosalne apadane, koja je mogla primiti 10.000 ljudi. Ovaj drevni grad je nažalost totalno uništio 330. p.n.e, najverovatnije od strane Aleksandra Makedonskog. On je hteo da uništi čitavu persijsku impreriju, a time i duh naroda. Blago iz Persopolisa je odnelo 10.000 mula i 5.000 kamila.
Nedaleko od Persopolisa je „Dolina kraljeva“ – Nagse Rustam. Tu su visoko u stenama grobovi Darija I, Kserksa, Artaksersksa i Darija II, vladara dinastije Ahamenida. Njihovo carstvo se protezalo od Egejskog mora do Indije, a imperija je trajala do 331. godine pre Hrista, a onda je Aleksandar Veliki pregazio Persiju, pretvorivši njenu veličanstvenu carevinu u pepeo. Sva četiri groba imaju oblik gigantskih krstova uklesanih u stene.
Prvi glavni grad Persijskog carstva – Pasargad, danas je cilj mnogih turista jer je važno arheološko nalazište u Iranu. Podigao ga je osnivač Persijskog carstva – Kir Veliki, a najvažniji deo kompleksa je upravo njegova grobnica. Istoričar Arijan u 2. veku nove ere piše da se na zapovest Aleksandra Makedonskog ušlo u grobnicu i da je u njoj zatečen zlatni krevet, sto sa posuđem za piće, zlatni posmrtni sarkofag i ornamenti sa dragim kamenjem koji su sadržali zapise o grobnici. – „Prolazniče, ja sam Kir, koji je stvorio Persijsko carstvo, i koji je bio kralj Azije. Ne zavidi mi na ovom komadiću zemlje koji prekriva moje telo“. Sve to je naravno davno pokradeno. Sada su ostale samo ruševine nekada veličanstvenog kompleksa u Pasargadu, i njegovih vrtova koje su uništili vreme, brojni zemljotresi i osvajačka razaranja starih Grka, Arapa i posebno Mongola.
Vatra i svila u dolini dve pustinje
Na jednom mestu u prostranstvu Irana, između dve pustinje – Kavir i Lut, iznikao je jedan od najstarijih gradova na svetu – Jazd. Smatra se centrom zoroasterijske kulture i religije. Pre islama, Zoroasterizam je bio zvanična religija Persije, a što je neverovatno, i danas je mnogi muslimani poštuju i odlaze u hodočašće i u zoroasterijamske bogomolje. Jazd je poznat je i po svili, bež marami sa plavim, roze i žutim romboidima. Zbog vrhunskog kvaliteta svile u Iranu postoji izreka „Dodvoravaš se sa svilom iz Jazda“, a znači da muškarac svilu iz ovog grada daruje ženi čije srce želi da osvoji ili nekome od koga mu je potrebna usluga, za nešto moli… Meštani Jazda su vrlo ponosni na lavirinte istorijskih puteva, starih ulica, džamija, fontana i bazara. Ovo je i grad „kula vetrova“, preteče klima-uređaja, koje postoje u mnogim kućama. Reč je o tornjevima visokim nekoliko metara oblika dimnjaka kroz koji strujanje vazduha hladi. Može se reći ne samo da je to najstarija, već i najčistija klima.
Jedna od glavnih destinacija Jazda je „Kula tišine“, mesto gde su Zoroasterijanci nekad ostavljali svoje mrtve da ih pojedu lešinari, koje je ova kultura smatrala svetim pticama, jer su čistači okoline. Na taj način tela mrtvih nisu prljala ni jedan od četiri osnovna elementa – vatru, vodu, zemlju i vazduh, a posle odlaska lešinara kosti su uništavali jakim kiselinama.
Pre dolaska islama u Iran, govorilo se „Salam ataš“, što znači „Pozdrav vatri“ (vrhovnom verskom simbolu) u Jazdu se nalazi najveći i najstariji hram vatre – Ataškade. Neposvećeni mogu samo kroz stakleni zid posmatrati plamen na vatrenom oltaru, koji kažu da je upaljen pre 1.600 godina. U Jazdu danas živi najveća zajednica Zoroasterijanaca u Iranu. Inače, pored muslimana – Šiita, kojima pripada 98,5 posto stanovnika ove zemlje, od pripadnika drugih religija tu su hrišćani, Zoroastrijanci, Jevreji i Muslimani-Suniti.
Tekst i fotografije: Vladimir Đuričić
[Best_Wordpress_Gallery id=”121″ gal_title=”Putopis o IRANU – Vladimira Đuričića”]