Prelep plavi svod proteze se u nedogled. Tek u beskraju susrece se sa morem, spajajuci se u jedinstvenu, neraskidivu celinu. Sunce sigurno, odlucno gospodari nebom. Uporno sijajuci, rasipa zrake po zemlji, ljudima, po povrsini mora. Svoju energiju prenosi na citavu prirodu, cineci prizor neponovljivo lepim. Na licima ljudi vidi se zadovoljstvo i sreca. Sve podseca na san, na ideal, na sliku, na sve sto je ne stvarno lepo i savrseno. Najmanje lici na ono sto jeste, na ono sto je stvarno.
Ulcinjska plaza nikada do sada nije izgledala ovako savrseno. Gotovo da se ne moze otkriti gde je priroda stala sa svojim umecem, a gde je covek nastavio i dao joj onu notu sjaja i glamura. Gledajuci ovu idealnu sliku prirode, zapitam se zasto nisam spremna da u njoj u potpunosti uzivam. U mojim ocima sva ova lepota izgleda tako obicno i jednostavno. Kao reklama u casopisu, strana i bezzivotna. Uzurbano hodam po uzarenom pesku proklinjuci Sunce sto toliko jako i uporno sija. Po malo nervozno stizem do plaze, skoro mehanicki se raspakujem i sedam. Cini mi se kako svaki dan lici na onaj predhodni i zelim da se desi nesto vredno paznje i razbije monotoniju. Kao da mi savrsenstvo prirode nije dovoljno, kao da sam se na to vec navikla.
Prolaze sati… Nista se ne desava sto bi skrenulo moje misli. Vec obuzeta ozbiljnom dosadom, posmatram ljude i trazim njihovim ocima, pokretima nesto neobicno, a ni sama ne znam sta. Kroz glavu mi prolaze slike ratova, svih uzasa, sloslutnih recenica, mrznje, stradanja. Zasto? A onda shvatam, da su moje misli podstaknute razlicitim jezikom koji cujem na sve strane. Da, od starijih sam cula da na cudan nacin pominju ljude koji dolaze na veliku ulcinjsku palzu. Pricaju o sukobu Srba, Albanaca i Muslimana, o tome kako treba biti oprezan, kako se ponasati. Opterecena pricom, pokusavam da prepoznam ljude kojih se treba cuvati, iako ne znam ni sama zasto.
Govore drugacijim jezikom. To jeste razlika ali me ne plasi. Sledece sto primecujem je nacin na koji se oblace. Zene na sebi imaju duge suknje, debele bluze, marame koje im prekrivaju gotovo citavo lice. Obicno idu pognute glave, skrivajuci pogled. Najcudnije od svega mi je sto ulaze u vodu sa tom garderobom. To me zabavlja jer je tako razlicito, ali nikako da me brine.
Vidim da Albanci, sede na plazi u vecim odvojenim grupama, da ima puno dece, da su veoma tihi… Uporno pokusavam da odgonetnem cega bi to trebalo da se pribojavam.
Skrecem misli, zanemarujem pricu o strahu, i ulazim u vodu. More je toliko lepo i prijatno da zaboravljam na dosadu i vrucinu i prepustam se uzivanju. Ni sama ne znam koliko sam vremena provela u vodi, ali osecam da se savrsenstvo prirode polako kvari. Plavetnilo neba zaklonili su oblaci, dunuo je vetar, a mirno i pitomo more pretvaralo se u strasnu neman. Uzurbano sam izasla iz vode. Talasi su se valjali i takmicili koji ce biti veci i snazniji. Priroda je pokazala svoju divlju cud.
U jednom trenutku zaculo se zapomaganje. More je nemilosrdno vuklo ljude u svoje dubine, a talasi im nisu dali da se priblize obali. Inace prelepo pescano dno pretvorilo se u ponor. Plasila sam se da pogledam u more, jer bih videla nesrecne ljude na cijim licima se video strah i bezpomocnost. Bila sam uzasnuta onim sto bi moglo da se dogodi.
Ljudi na plazi su panicno posmatrali prizor. Svi su se okupili i dogovarali kako da pomognu i spasu davljenike od sigurne smrti. Kao da im razlicit jezik vise nije smetao, kao da su postali jedno, za nekoliko sekundi su se dogovorili. Skoro svi plivaci, pretezno muskarci, usli su u vodu. Kako ih more ne bi povuklo a talasi onemogucili da pomognu drugima, uhvatili su se za ruke. Napravili su lanac dug nekoliko desetina metara. Bilo je u isto vreme zastrasujuce, ali i neponovljivo dirljivo gledati ih kako prkose razjarenoj morskoj sili. Lanac koji su napravili svojim telima, cinio je lanac spasa, lanac zivota. Sigurna sam da u tom trenutku nije mislio na razlike, na religije, na kulture, na svu mrznju i sve sto nas razdvaja . U lancu su bili ljudi koji su svojim zivotima spasavali druge ljude.
Ne znam koliko je dugo borba trajala jer se meni cinila beskonacnom. Lanac se povremeno kidao, more je svojom snagom iskusavalo ljude. Ali, njihova upornost i predanost, spretnost, snaga, hrabrost i pozrtvovanost bili su jaci nego ikada. Tek posto su izvukli i poslednjeg davljenika, izasli su iz vode. Umorni, uplaseni, po neki ranjeni i krvavi od udara talasa, nisu se razlikovali. Tesko je zakljuciti ko je spasen a ko spasilac. Mislim da ovaj trenutak necu nikada zaboraviti. Citava plaza bila je okupljena oko iste misli: kako pomoci drugome. Deca su uzurbano donosila vodu za pice i posle nekog vremene plazom se ponovo cuo smeh.
Covek je jos jednom, po ko zna koji put, dokazao da svojom pamecu i snagom moze da ukroti ne predvidivu prirodu. Isto tako, a mozda i znacajnije, pokazao je sebi ali i drugima da se u nevolji prevazilaze i zaboravljaju svi ljudski nesporazumi. Svaka predrasuda je potpuno ne vazna u poredjenju sa onim sto su spasili – zivot i radost.
Piše: Jasmina Ristović
Piše: Jasmina Ristović