New York je Velika jabuka koju treba da zagrizete barem jednom u zivotu. To je grad koji ima puno toga da ponudi turistima. Najviše od svih američkih gradova liči na evropske metropole, a njegovi delovi podsecaju na London, Amsterdam, Veneciju i mnoge druge.
Na Gejtu Z69 na aerodromu u Frankfurtu čekam veliki Boeing 747 avio kompanije Lufthansa, sa nadimkom Jumbo. Odmah pored je parkiran Airbas A380 sa nadimkom Super Jumbo. Ulazim u prvi koji se sa više od 400 putnika, potpuno pun, sprema da poleti prema Atlantiku. Velika mašina sa neverovatnom lakoćom je poletela sa frankfurtskog aerodroma. Sedim u udobnom sedistu biznis klase i u potpunosti uživam u letu.
U ekonomskoj klasi je udobno ali u biznis klasi je ugođaj neverovatan na prekookeanskim letovima, mislim da je za kratke letove to samo nepotreban trošak. Udobnost je veoma bitna za duge letove kakav je let za New York do koga se stiže za oko 8 sati i to po danu pa me stalno prati osjećaj da ne smrkava danas.
Aerodrom JFK je ogroman i na njega u kratkim vremenskim razmacima sleće puno aviona a svi putnici se ulivaju na isto mesto, Imigration office. Postoje 3 vrste šaltera: za Američke građane i vlasnike green card koji popunjavaju formular za ulazak, za pasose sa vizama, potrebno je popuniti dva formulara a treći centralni šalter je za one kojima ne treba viza i koji moraju da se prijave na sajtu pre puta, popune podatke i plate 20 $ za uslugu da ne čekaju u redu. Pomislio sam šta će se desiti sa mojim koferom posto sam u redu već sat vremena. Za njega kao i za stotine drugih kofera su se pobrinuli momci sa aerodroma tako sto su ga skinuli sa trake da bi je oslobodili za sledeće letove. Pronašao sam ga na gomili prtljaga i krenuo ka izlazu. Od aerodroma do hotela na Menhetenu postoje sledeće opcije prevoza: 1. Taksi, cena po vozilu/pravcu 55$. 2. Minibus, cena po osobi/povratna 29$. 3. Metro sedmodnevna karta 29$
Izabrao sam opciju 2. i krenuo u minibus. Posle nekoliko stanica na samom aerodromu krenuli smo pravo na Menheten. Minibus je stao ispred Central stanice odakle su nas prebacili do hotela manjim vozilom. Prvi kontakt sa New Yorkom, Central stanica i okolni oblakoderi izgleda impresivan. Sve je ogromno, stanica iz 19. Veka i oblakoderi iz 20.
Ako se odlucite za jeftiniji a dobro pozicioniran hotel ne očekujte previse od konfora i usluge a ni odčistoce i kvaliteta sobe. Jeftiniji hoteli uopšte nisu jeftini za evropske prilike ali su uvek puni i hotelijerimanije puno stalo do toga šta će gosti reći jer uvek ima novih gostiju, to je New York. Dakle, ako ste došlida vidite New York nemojte da gledate hotel, neka vam samo služi za spavanje jer sve ostalo je sjajno.
Odmah ujutro sam otkrio još jednu stvar koja nije sjajna a to je hrana. Sve što kupujete od hrane u radnjama, restoranima ili na ulici je prilično bezukusno, potpuno neslano i često slatko i slano dele isto mesto. Amerikanci puno vode racuna o kalorijama i uvek ste upozoreni koliko ćete kalorija uneti u oranizam. Na ulicama se može pojesti dobar ali mali hot dog za 3$ , parče pice je 3-5$, doručak od koga se nećete najesti je od 5-10$ ali je tu dobri stari MC Donald gde poznatu hranu mozete kupiti za 5-10$ po osobi. Postoji veliki broj restorana gde se kupuje hrana na meru i to je najbolje resenje a zaista je ukusna. Uvek postoji opcija tradicionalnih restorana gde za večeru bez vina treba izdvojiti najmanje 100$ za dve osobe, ali se treba dobro raspitati jer ih je teško pronaci u velikom gradu. Tip ili napojnica je u restoranima oko 15% od cene i obavezno se plaća, dobijete racun sa već obračunatimtipom.
Na Menhetenu se ne možete izgubiti, zato sto je krajnje jednostavan za snalaženje. Ako posmatrate mapu Menhetena severno od Sohoa prema Bronksu videćete vodoravno raspoređene ulice nazvane brojevima ( 1. St , 2. St…) i uspravno raspoređene avenije koje seku sve ulice pod pravim uglom ( 1. Av, 2. Av…). dakle nema promena naziva ulica, oduvek su bile i zauvek ce biti takvi. Sve što preostaje je da saznate na uglu koje ulice i koje avenije vam se nalazi ono što vas interesuje.
Ako krenete bilo kojom avenijom i vidite da vam ulice idu od manjih ka većim brojevima onda su desno od vas manji brojevi avenija a levo od vas veći. Postoji samo jedan izuzetak, Brodway bulevar koji ih sve seče pod kosim uglom. Izgleda kao da se Brodway poigrava sa avenijama i ulicama ali sa punošarma, koji izmedu 42. i 47. Ulice prerasta u glamur, zonu čuvenih pozorišta. Ne propustite predstave na Brodwayu, to je vrhunski doživljaj koji ćete pamtiti celog zivota. Ako želite da uštedite novac karte kupujte na dan predstave jer tako možete dobiti karte i do 50% jeftinije.
Na uglu 47. Ulice i 7. Avenije u popodnevnim časovima naići ćete na neverovatan prizor. Reke ljudi sa svih strana pristižu na Times Square u potrazi za kartom za večernje predstave. Na velikom displeju su ispisane sve predstave i popusti koji se odobravaju za trenutnu kupovinu. Mamma Mia ima odlican popust od 40%, lako sam se odlucio. Čikago veceras ima samo 20% popusta, pokušacu neki drugi dan.
Times Square je poznat i po specifičnom načinu predstavljanja proizvoda i usluga – velike, svetleće reklame. Svetle sa svih strana, bilbordi, panoi, led ekrani, ogromne plazme, svetlećapolja…neverovatno. To toliko svetli da ne možete da ih sve ne primetite i stičete utisak da vam sve trebašto tamo pise.
Posle početnog entuzijazma shvatio sam da moram da počnem da koristim metro ako neću da dobijem upalu mišića i rupe na cipelama. Iako lak za snalaženje, New York je ogroman, pa čak i Menheten po kome se većina turista kreće. Metro veoma dobro funkcionise i veliki deo stanica nije duboko pod zemljom pa ne treba puno hodanja od ulice do metroa i nazad. Kada sam to otkrio poceo sam sa razgledanjem svega što je na turističkoj mapi označeno da moram da vidim, ali sam sve to podelio po oblastima da ne bih gubio vreme u prevozu.
Central Park je ogroman. Prostire se od 59. do 110. ulice a ograničen je 5. i 8. Avenijom. Za obilazakpešice je potreban ceo dan. Na svim prilazima parku se mogu iznajmiti kočije i bicikli, po ceni od 25$ na vise za pola sata vožnje, zavisi od vasih pregovaračkih sposobnosti. U parku se nalazi Strawberryfield, mesto gde je ubijen John Lenon. Posebno je interesantan južni deo parka gde se sudaraju zelenilo i staklo, beton i Art Deco stil. Na južnim uglovima parka se nalaze impozantni Kolumbov skver i skver Armije na kome se nalazi neverovatna prodavnica koja radi 24 sata i koja je uvek puna – Apple store gde možete kupiti najnovija tehnoloska resenja iPad 4 i iPhone 5 kao i druge novine. Prodavnicapodseća na piramidu iz Luvra posto je iznad zemlje postavljena kocka od stakla sa svetlecom jabukom, znakom firme Apple a pod zemljom je prodavnica. Postoje mnoge druge prodavnice tehničke robe ali je samo nekoliko njih ozbiljno, ostale deluju veoma sumnjivo od robe do njihovih vlasnika. Ne želite da kupite kinesku kopiju za malu ustedu zar ne?
Postoji začkoljica kada je kupovina u pitanju, sve cene su izrazene bez poreza koji se obracunava prilikom plaćanja i koji je oko 9 %. Dakle ne zaboravite porez, nije kao na drugim mestima ukljucen u cenu, ali zaboravite na tax free, ne postoji u Americi.
Prodavnica garderobe ima na svakom koraku i na odeću ne plaćate dodatan porez. Satovi, nakit i druga luksuzna roba se dodatno oporezuje. Najveća robna kuca na svetu se nalazi ovde i zove se Macy’s. Prostire se od 6. do 7. Avenije i 34. ulice, dakle ceo jedan blok i zaista je velika. U službi za rad sa klijentima mozete da preuzmete vaucer za 10% popusta za strance. Osim te poznate su i Century 21, JC Penny a svi poznati svetski brendovi su zastupljeni na Menhetenu a najvise u 5. Aveniji, čuvenoj aveniji mode. Kao i svuda, najbolje cete kupovati tokom rasprodaja ali za kupce istančanog ukusa tu je Woodbury Common Premium Outlets u kome su cene nize i do 40% u odnosu na radnje sa Menhetna. Povratna karta autobusom je 35$ ali ako znate tačno šta kupujete to možete isplatiti sa jednim artiklom.
Pravilo koje vazi svuda pa i u New Yorku glasi: lepe dane koristite za oblaske a oblačne sa padavinama za muzeje i shoping.
Vožnja javnim ferijem od stanice South Ferry do Staten Island-a i nazad je besplatna. Ferry ide na svakih pola sata, vožnja traje isto toliko i tokom vožnje ferry prolazi pored statue slobode I ostrva Ellis. U povratku imate priliku da napravite sjajnu fotografiju celog Menhetna sa vode.
U povratku obiđite Smitsonian muzej Americkih indijanaca (ulaz besplatan), Baterry Park i Wall street gde se nalazi zgrada americke berze, Trampova zgrada i mnoge druge finansijske institucije. U ulici iznadameričke berze se nalazi MC Donald pošto ćete sigurno ogladneti, a u blizini nema drugih restorana.U neposrednoj blizini se nalaze ruševine svetskog trgovinskog centra, memorijalni centar i nove gradjevine koje će biti izgrađene na tom mestu.
U produžetku su Kineska i Italijanska cetvrt ali po radnjama bih rekao da je kineska pobedila.Kineska je preplavljena radnjama sa raznom robom i brzo me je odbila da idem dalje. U italijanskoj se nalazi nekoliko sjajnih restorana, picerija i kafeterija.
Popnite se na Empire State Bulding koji je dugo bio najviša zgrada na svetu. Pogled sa 86 sprata (25$ po osobi) je sasvim impresivan a za dodatnih 17 $ mozete i do 102 sprata i još veće visine.Pazite i ne nasedajte na priče ljudi obučenih u zute, crvene i plave uniforme koji prodaju karte na ulazu u Empire, kasa se nalazi unutra a oni vam prodaju kartu ali sa uslugom više i višom cenom.
Sa Empire-a ćete videti sve važne zgrade u New York-u pa do nekih ne morate da idete kao što su Krajsler zgrada, zgrada Ujedinjenih nacija…
Mozete kupiti karnet za vise atrakcija po povoljnijoj ceni ali sigurno pola nećete iskoristiti, a pola ne morate da platite i onda vam to sve bude skuplje nego da kupujete kartu po kartu.
Ako ste se popeli na Empire nema potrebe da se penjete na zgradu Rokefeller-a ali zato obaveznoobiđite ceo kompleks oko zgrade koji se prostire od 5. do 6. Avenije.Automobil u New Yorku bi vam bio suvisan, parking je skup, često nema mesta za parkiranje po garažama a brže ćete se prevesti metroom.Grad je prepun taksija koji su žute boje i lepo se uklapaju u svaku fotografiju, i uz kip slobode predstavljaju simbol grada. Vožnja po Menhetnu je oko 7$.Lepo je iznajmiti bicikl pošto postoje ulice gde su obeležene trake za bicikliste a jedna takva vodi preko Brooklin mosta koji spaja Menhetn i Brooklin.Ceo Menhetn je jedno veliko ostrvo koje je povezano mostovima i tunelima sa drugim delovima New Yorka: Kvins, Bronks, Brurklin i Džersi.Od muzeja posetite Gugenhajm, Metropolitan,Prirodnjački, MoMa galeriju.U Linkoln centru se nalazi poznata Njujorška opera.
Internet je u svim prodavnicama, restoranima kao i restoranima brze hrane besplatan. Dovoljno je da se “zakačite” na mrežu i kontakt sa kućom je obezbeđen. Razgovori sa vaseg mobilnog, telefona iz hotelske sobe i javnog telefona uz pomoć kartica i novčica može da vas košta puno novca, Evropa je daleko.Čak pojedine ulice poput 34. imaju sponzora koji plaća internet za celu ulicu. Moram da pomenem da je to firma Gap, pohvala za njih. Ispred Apple store je ceo plato sa besplatnim internetom a isto je ispred Paramount pictures zgrade i na mnogim drugim mestima. Postoje zemlje poput Nemacke gde nema sanse da pronadjete besplatan internet, u Americi je internet way of life i oni se ponašaju u skladu sa tim.
Drago mi je što sam uspeo da vidim predstavu na Brodway-u veče pre objave opasnosti od uragana. Od tada su sve predstave otkazane i ne zna se kada će ponovo početi sa radom. Za samo par sati živ grad koji zaista nikad ne spava je klonuo duhom. Od kada se pronela vest da će uragan da pogodi grad odjednom se videla zabrinutost na licima prolaznika. Radnje su se jedna po jedna zatvarale, sve ovo ličina vreme sankcija u Srbiji kada za novac niste mogli nista da kupite.
Na vratima radnji su isticani natpisi : “radimo do 5” ali kako se panika širila tako se petica menjala učetvorku pa trojku itd. Videlo se da ljudima nije svejedno i da se ne radi o običnoj oluji već o nečemušto je mnogo puta pre odnosilo mnoge nedužne živote ali negde drugde, ne u New York-u. Na televiziji se pratila situacija iz minuta u minut, na svim kanalima. Jedva sam pronašao jedan, hotelski na kome se vrteo jedan isti film non stop.Jutro sam proveo u restoranu brze hrane sa slatko-slanim-bezukusnimdoručkom i odličnim internetom. Svi avioni su otkazani, pa i moj sutrašnji. Jutros je jedan otisao za Evropu ali kada nisam mislio o tome sada mogu samo da sedim i čekam da se sve smiri. Tako je dosadno, ništa ne radi, osim par privatnika koji ne daju svoj dnevni pazar pred naletom uragana Sandy. Lepo ime, a šta nam napravi. Obustavljen je rad podzemne železnice zbog opasnosti izlivanja slane vode u podzemne tunele u stanici South Ferry u Battery Parku. Od nedelje uveče New York je paralisan. Na Times Square nema nikoga, potpuno je pusto. Kada bi sada pustili karte u prodaju bile bi bar sa 80% popusta. Ljudi, mahom turisti sa nevericom obigravaju oko robne kuće Macy’s i sriču slova: ne radimo od 28.10.2012. do daljeg saopštenja. Mnogi slikaju i šalju slike u svet. Jedan lik potpuno mokar od kiše koja pada od jutros dotrčava sa fotoaparatom, slika tekst i odlazi dalje do sledeće radnje.
Apple store su zatvorili ranije iako su pod zemljom ne zele da rizikuju, dakle nema nista od 24h radnog vremena, ovo je zaista vanredna situacija. MC Donald je zatvorio sve objekte, 5. Avenija je pusta, isto je u celom gradu. Popodne se pronela vest da je u centru palo drvo od vetra i usmrtilo mladića. Kran na jednoj zgradi se odvalio i preti da nanese veliki štetu, a cela konstrukcija se klati pod naletima vetra. Voda u Baterry Parku se popela na 14 inča preko normale, a udari vetra se tek očekuju. Nema šetnje po vetru, može da padne neka od reklama nekom na glavu. Izveštači se javljaju sa terena ali ništa ne izgleda tako strašno, bar ne meni.
Pitam na recepciji šta da radim, rezervacija je samo do sutra. Ljubazno mi kažu, platite 300 $ za sledeću noć. Napravim rezervaciju za 150$ u Jumbo Travel-u i vratim se na recepciju da pitam kako je to moguće i dobijem odgovor: “You tell me…”
Svanulo je jutro posle.
Sve je prošlo kao da se nije desilo. Sada je najveći problem pronaći slobodno mesto u avionu. Danas postoji mogućnost da se leti iz Washingtona, svi ostali aerodromi u okolini su zatvoreni. Trčim da pronađem prevoz, nije baš blizu, na nekih 400 km od hotela. Svi autobusi i vozovi su otkazani za danas, jedina opcija je taksi. Čovek sa recepcije mi pomaže da pronađem taksi. Početna cena je 800$ a posle cenjkanja je spala na 500 $. razmišljam da je bolje toliko za taksi nego ko zna koliko do sledećeg leta iz NY. Krećemo. Jedini izlaz sa Menhetna je Lincoln tunel, svi mostovi su zatvoreni. Sa druge strane tunela je država New Jersey koju je noćas pogodio uragan Sandy. Niko nema struje, sve pliva u vodi okolo puta. Vozimo se desetak minuta i nailazimo na blokiran auto put. Otvara se tek u 4 a to je kasno da se stigne let. Nazad u hotel. U povratku smo platili 12$ da prođemo tunelom koji je jedina veza sa Menhetnom, za njih nema vanredne situacije već samo vanredne zarade. Vozač je sjajan momak iz Dominikane, potrudio se ali nije pomoglo, barem smo probali. Sada idemo iz početka.
Aerodrom JFK još uvek nije proradio a i kada proradi stotine hiljada ljudi čeka da bude prevezeno i biće teško pronaći slobodno mesto. Uragan je prouzrokovao desetine hiljada otkazanih letova, potpuno potopio aerodrom Lagvardija i oštetio druge aerodrome u okolini. Jedino aerodrom u Vašingtonu je radio sve vreme. Avionsku kartu sam promenio u toku noći ali teži deo posla je bio da se pronađe autobus koji ima mesta za ujutro, svi su puni. Listam sajtove koji nude prevoz od New Yorka do Vašingtona ali većina nije ažurirana sa novim informacijama. Karata ima na sajtu glavne autobuske stanice a malopre sam prošao tamo i ona je zatvorena do daljnjeg tako da nema šanse da se otvori do ujutro. Druge bus kompanije su sve karte prodale za jutarnje polaske pošto je tek malopre ovoren za saobraćaj autoput I 95 koji vodi od Menhetna preko New Jersey-a, koji je najviše pogođen uraganom, do Vašingtona. Kako je teško pronaći kartu za autobus…idem da spavam pa ću ujutro obigravati oko svih ćoškova gde polaze autobusi za Vašington.
Svanulo je prvo sunčano jutro od kada sam u New Yorku. Nevreme kakvo stanovnici ne pamte je konačno prošlo. Samo još da uđem u neki bus pa makar i u prtljažnik. Ugao 33. ulice i 7. Avenije je odmah prekoputa mog hotela. Sada je 07:30 a autobusa još nema. Dispečer, jedna mlada kineskinja, pregleda karte ljudima koji stoje u redu. Kada sam joj rekao da nemam kartu rekla mi je da sačekam ako bude neko slobodno mesto. Putnici su samo pristizali i uskoro je cela ulica bila preplavljena putnicima. Posle razgovora telefonom hladno je saopštila da bus u 07:30 ne dolazi i da je sledeći u 08:30. Svi su i dalje čekali. Tu su bili i ljudi koji su kupili karte za neke druge autobuse sa stanice koja ne radi. U nekom trenutku jedna devojka mi je rekla na kom sajtu je pronašla kartu. Brzo sam upalio mašinu i “uhvatio” poslednju kartu za bus u 10:30. Ahhhhh, kakvo olakšanje. Vratio sam se da pokušam da uđem u bus od 08:30 koji je upravo stigao. Bilo je jedno mesto ali jedna žena toliko histerično vikala da je puste u bus pošto kasni u avion da nisam imao kud. Autobus je otišao tek u 09:15 a na stanici je ostalo puno sveta, čak i jedan čovek koji je tu od 6 ujutro pokušavao da uđe u razne buseve. Pokazao sam potvrdu rezervacije dispečeru a ona kaže da to jeste to vreme i adresa stanice ali nije njen bus…malo me je zbunila ali sam odmah pronašao drugi mejl koji potvrđuje da je to taj, jedini preostali bus koji iz New York-a polazi ovog jutra za Washington. Ušao sam u bus prvi, pošto sam imao kartu. Da je nisam rezervisao online ne verujem da bih uspeo, morao bih da zovem taksistu od juče, koji kada malo razmislim i ne zna put. Na vratima sam zamolio dispečera da pokuša da ubaci starijeg crnca koji čeka od jutros. Autobus je pun, kreće za Washington a on se smeška sa šedišta pored mene, uspeo je. Uspeo sam i ja, jedan težak i važan korak je napravljen na putu do kuće.
Autobus je klizio po ravnom i nepreglednom putu I95. Sati prolaze a gradovi se nižu: Filadelfija, Baltimor…pauza u mestu gde je prošle noći besnelo nevreme. Ništa se ne primećuje osim par oborenihstabala sve izgleda normalno. Četiri sata su prošla a samo vidim putokaze za Vašington, grad još ne. Nadam se da ću bar u prolazu videti Belu kuću na Capitol Hill-u ili čuveni Pentagon. Konačno posle 5 sati konstantne vožnje sa jednom pauzom od 10 minuta stižemo u Chinatown u Vašingtonu. Male zgrade okolo, nema onih oblakodera kao na Menhetenu. Velika gužva u saobraćaju, već je vreme posle posla kada se svi vraćaju kućama. U tom slučaju podzemna železnica je najbolje sredstvo prevoza.
Silazim dole i saznajem od punije crnkinje sa simpatičnim crnim uvojcima da treba da platim na mašini 4.5 $ i da idem zelenom linijom do aerodroma. Za mašinu treba uputstvo, ima neke dugmiće kojima se povećava i smanjuje cifra zaduženja kao na fenu. Savladao sam je pre neke evropljanke koja je počela da udara po mašini dok sam se udaljavao prema peronu. Nigde ne piše pravac Dulles International već samo Lincoln national koji je lokalni aerodrom. Šta drugo, pitam ljude. Ipak nije zelena već žuta metro linija pa onda na plavu i na kraju oranž pa bus do aerodroma. Pa gde je taj aerodrom, u bestragiji ? Vreme curi, još samo dva sata do polaska aviona a ja se motam po podzemnoj železnici. Stanice se nižu, ne moram na plavi, oranž je produžen. Stižem!
Izlazim iz metroa i pošto svi trče i mene ponese masa, trčim sa njima prema autobusima. Na izlazu iz metroa treba da se overi karta. Tražim po džepovima, karte nema nigde. Samo nailazim na razne kartice, račune, potvrde, reklame ali karte nema. Već se spremam da preskočim u velikom stilu u vis,kad izlazi gromada od čoveka, crnac iz kućice i pita me da li imam neki problem. Imam, kažem, pobeći će mi bus i avion ako nastavim da tražim kartu od metroa, časna reč platio sam je jer ne bih mogao da uđem u metro. Crnac me gleda veselim očima i pita odakle sam. Kažem Srbija a on se naseja, diže rampu pored kućice pa će na to: pa požuri kući da ne zakasniš zbog mene. Trk u autobus, ali u koji ? Na velikom kružnom toku desetak autobusa ide na deset različitih strana a samo jedan na aerodrom. Pravilo broj jedan, ako ne znaš pitaj, ako ne znaju ni oni, pitaj ponovo. I to je u redu, krenuo je bus, samo još sat i neki minut do poletanja aviona. Ravan put u nedogled, bus klizi a sa desne strane paralelan put i neopisivo mnogo automobila u koloni. Dobro je što nisam krenuo taksijem, to bi bila nemoguća misija. Stižem na aerodrom posle 25 minuta, još samo 40 do poletanja aviona. To je veliki avion, prekookeanski let za Beč kompanije Austran Arlines.
Jesam putnik biznis klase ali baš mene ne čekaju. Čekaju vreme i tada poleću, ko je ušao dobro došao. Stižem na šalter gde me dočekuje ljubazna osoba obučena u vešticu i kaže da joj je drago što sam stigao, samo su mene čekali. Pogledam na drugom šalteru i tamo jedna veštica. Na izlazu iz Amerike samo su pogledali moj pasoš i vratili, nikakve procedure, skidanja do gole kože, izuzetno prijatno iskustvo. Ulazim u biznis launch, tamo dve veštice, jedna čak ima rogove. Ah, pa da večeras je u celoj Americi noć veštica i biće zaista zabavno. U New York-u je odložena za par dana dok se ne sredi situacija ali će maraton početi na vreme, u nedelju.
Ulazim u avon a iza mene se zatvaraju teška vrata. Pogledom tražim moje sedište, pa to je ono jedino slobodno u celom avionu. Kakvu gužvu je napravio ovaj uragan. Sedim u avionu Boeing 767, potpuno drugačijem od onog kojim sam došao. Odjednom se pojavi pravi kuvar sa jelovnikom. Austrian airlines je zaposlio kuvare na dugim linijama i sada oni kuvaju po avionima širom sveta putnicima prve i biznis klase. Zaokružio sam jela koja želim, pojeo, zaista je bilo ukusno. Sada obaram sedište za spavanje ali još malo nedostaje da se sedište pretvori u vodoravan, krevet. Čitam obaveštenje na ekranu da će Austrian sva sedišta menjati tokom ove zime i da će i to biti omogućeno. Nema veze, dobro je i ovako, bio sam spreman da sedim i na Jump seat sedištu samo da krenem kući. Sada vas molim da me ne budite do jutra, do sletanja u Beč, da se malo odmorim od ove jurnjave.
Hvala