Kraj septembra je, idealno vreme da se krene put dalekih destinacija. Južni Vijetnam je izbor, a avion Qatar Airways-a već rula po pisti Beogradskog aerodroma i sa lakoćom poleće ka Dohi. Posle nekoliko sati leta i odlične večere u udobnoj biznis klasi avio kompanije sa 5 zvezdica pilot je objavio sletanje u Dohu. Vruć zalivski vazduh mi greje lice, a iako je kasno temperatura je preko 30 stepeni.
Posle kratkog čekanja uskočio sam u Boeing 777 koji leti za Ho Chi Min, Južni Vijetnam i dalje produžava za Pnom Phen, Kambodža. Divan, ravan krevet, posteljina i pidžama sa znakom Qatar Airways-a i polako tonem u san.
Budim se uz miris čaja i prvi pogled na digitalnu mapu govori da smo na dva sata leta od cilja. Dok doručkujem ljubazna i nasmejana stjuardesa mi donosi formulare koje treba da popunim za ulazak u Južni Vijetnam. Par minuta pre sletanja prelećemo veliku reku Mekong.
Zadnja dva točka, a posle par trenutaka i prednji su dodirnuli pistu aerodroma u Saigonu kako još zovu Ho Chi Min. Viza se dobija na malom šalteru u uglu velike sale za prijem putnika. Malo sve to sporo ide, ali posle jednog sata sam dobio vizu i produžio ka hotelu. Saigon je tipičan azijski velegrad sa oko 10 miliona stanovnika. Ko je navikao na evropske gradove ovde se neće lako snaći. Veoma je malo građevina koje bi mogle da se dopadnu turistima, a pred očima je mahom sirotinja i težak život. Ovde kola voze samo strane diplomate, stranci zaposleni u multinacionalnim korporacijama i službenici države. Svi ostali voze motore i bicikle. Dok se minibus probija kroz centralne ulice grada stalno je opkoljen morem motociklista.
Odjednom počinje jaka tropska kiša, a oni svi kao po komandi oblače kabanice i to u vožnji. Za par sekundi svi su imali na sebi kabanice, a zaista ne znam odakle su ih izvukli. Taman kada sam pomislio da kiša neće danima da prestane nebo se još jednom naglo preobrati u ono pređašnje stanje i sunce ponovo zavlada predelom. Dok su padale poslednje kapi kiše obasjane suncem svi motociklisti su ponovo bili bez kabanica, kao da se ništa nije desilo. Dok je minibus ulazio na hotelski parking asfalt je već bio potpuno suv. Takvo je vreme u Aziji, pa ni Južni Vijetnam nije izuzetak.
Hotel je sjajan. Sa 10. sprata se pruža pogled na grad. Načičkane zgrade niske spratnosti i po koja ogromna zgrada su svuda unaokolo. Na ulici uočavam šumu kablova na banderama okolo hotela. I ovde je stigao internet i sve ostale moderne tehnologije, ali su stigle prebrzo pa je priprema preskočena.
U pristaništu stoji ukotvljen brod, a nasmejana posada obučena u belu mornarsku uniformu dočekuje putnike. Svi su ušli i brod je krenuo da plovi rekom kroz srce grada. Pada noć, a mesečina se rasula po ustalasanoj površini vode. Na brodu je veselo, smenjuju se muzičari, plesači, mađioničari, a mirisi internacionalne kuhinje pozivaju goste na večeru. Do kasno u noć se čula muzika sa malog broda.
Svanulo je jutro na reci Mekong. Lagani povetarac njiše zastavu Vijetnama, okačenu na pramcu malenog broda. Ljubazni domaćini su nas dočekali i podelili ključeve od kabina. Sve je od drveta i kvalitetnih materijala da bi boravak na brodu bio što ugodniji. Široka delta reke Mekong je nepregledan put za naš mali brod. Na tom putu smo posetili lokalno selo i družili se sa meštanima. Plodna ravnica pored reke omogućuje četiri žetve pirinča godišnje ali se ceo proces obavlja na stari način više rukama nego sa mehanizacijom.
Jedna porodica utovaruje u čamac banane koje posle prodaje na plovećoj pijaci, druga drži farmu sa stotinama pataka, treća izrađuje korpe od trske…
Brod ostaje ukotvljen preko noći. Ptice poje pesme pred spavanje, a dnevnu toplotu menja večernja svežina reke.
U rano jutro, iz trena u tren boje se menjaju donoseći prelepe prizore krajolika. Prelazim u manji čamac koji vozi kroz ploveću pijacu gde trgovci od ranog jutra prodaju svoje proizvode. Nije živopisno kao na plovećim pijacama na Tajlandu, ali je zanimljivo.
Najzanimljivije od svega je ostalo za poslednji dan boravka u Vijetnamu – Ku Chi zona, mesto gde su snage Vijetkonga pružile snažan otpor Američkoj vojsci tokom Vijetnamskog rata. Neverovatan splet tunela se prostire na površini od preko 100 km 2, a svi tuneli su kopani ručno. Počelo se sa kopanjem 1940., a to su radili i deca i stari. Cilj je bio osloboditi se od Francuske vlasti čiji je Južni Vijetnam bio kolonija. Tuneli su upotrebnu vrednost dobili tek u Vijetnamskom ratu. Pravljeni u tri nivoa na služili su kao mesto za komunikaciju sa spoljnim svetom na 3 metara dubine, mesto za život na 6 metara dubine i mesto za beg na 9 metara dubine.
Poslednji nivo je povezan sa rekom tako da je begunac uz malo ronjenja nalazio spas od gonioca, a oni nisu imali pojma kuda je on otišao. Tuneli su kopani po meri Vijetnamskog ratnika tako da njima nije mogao da se kreće snažni i krupan Američki vojnik koji je morao da se zaglavi već na ulazu.
Sa prvim koracima podzemnim hodnikom na prvom nivou sam shvatio da je ta priča istinita. Hodnik se svakim novim korakom sužava, vijuga, a bočno se pojavljuju hodnici, koji često ne vode nikuda.
Samo iskusan vodič kakav je ovaj ispred mene zna put, ali ga sve teže pratim. Prošli smo gotovo puzeći prvih 20 metara i nastavljamo narednih 20. Vazduh postaje ustajao i memljiv, a hodnik još uži tako da se pomeram mic po mic uz bol u nogama. Nije ovaj tunel pravljen za mene. Na sledećem izlazu iskačem napolje sav okupan u znoju.
Konačno sam se opustio u udobnoj Qatar Airways biznis klasi, koja je u totalnom neskladu sa tunelom gde su se borili hrabri ratnici Vijetkonga, i gde sam bio pre samo dva sata.
