Abu Dabi je moja sledeća destinacija. Tačno je 12:20, vreme kada surčinskim poljem zagrmi motor aviona Airbus A320 avio kompanije Etihad Airways. Od kada su počeli sa svakodnevnim letovima maštam o tome da poletim trenutno najdužim direktnim letom iz Beograda do Abu Dabija.
Pre nekoliko nedelja sam sa zemlje posmatrao poletanje velike zlatne ptice i bio sam impresioniran. Sada je to stvarnost, nalazim se u Etihad Pearl biznis klasi i na monitoru pratim poletanje uz pomoć kamere koja se nalazi ispred pilota. Od prvog leta veliki broj putnika je probao novu avio kompaniju na našem tržištu a i ovaj let je skoro potpuno pun. Slećem uskoro, spreman za nove utiske.
Abu Dhabi je najveći od sedam emirata i čini 87% teritorije Ujedinjenih arapskih emirata. Ovde je sve ogromno i supermoderno. Ako se ima u vidu da je pre četrdesetak godina ovde bila pustinja a pre samo petnaest počela masovna izgradnja oblakodera prosto je neverovatno kojom brzinom je sve izgradjeno i kojom brzinom se gradi svakoga dana. Ulica koja nosi ime po Šeiku Abu Dabija, Bin Zajedu je u stvari široki autoput sa po 4 vozne trake u svakom smeru i po 2 zaustavne trake za svaki smer, koji povezuje glavne gradove dva Emirata, Dubai i Abu Dabi.
Nepregledno prostranstvo je podeljeno putem i sa jedne strane je priobalni a sa druge pustinjski deo. Posle dvadest minuta vožnje u daljini su se pojavili obrisi visokih zgrada nalik na Menheten. I dalje sporadični objekti se smenjuju sa neizgradjenim parcelama, pustinjom i plažama sa druge strane puta. Veliki je kontrast pustinjske ravnice i stospratnice na koju prvo nailazim. Ovakvih zgrada ima mnogo i verovatno predstavljaju ponos vlasnika koji je uložio brdo novaca na ovu gomilu stakla i betona. Novac ovde nije problem, ima ga u izobilju i biće ga dokle god budu trajale zalihe nafte.
Emirati su pametno sačuvali novac dobijen od nafte i uložili ga u budućnost- u turizam. Izgradjeni su ogromni hoteli sa po 50-tak spratova za koje njihovi menadžeri kažu da su potpuno puni i da je samo jedna soba ostala slobodna za razgledanje. Ali tako je u svakom hotelu u Aziji, ista priča, ili ljudi mnogo putuju ili su hotelijeri maštoviti.
Abu Dabi je destinacija koja se nije razvijala u turističkom smislu takvom brzinom kao Dubai. Kažu da je kvalitet života bolji ovde, nema saobraćajnih gužvi ali nema ni puno mesta za večernji izlazak.To odlikuje Abu Dabi.
Džamija šeika Zajeda je impozantna gradjevina od belog mermera sa koje na jakom suncu moram da skrenem pogled. Svuda okolo je put popločan belim uglačanim mermerom sa mestimično rasporedjenim cvetnim dezenima. Ceo plato ispred džamije je prepun turista koji se izuvaju i ulaze bosi unutra. Sve žene nose marame koje im prekrivaju kosu a tela su im potpuno prekrivena tkaninama. Neke od njih su u potpuno crnim burkama ispod kojih se vide samo dva crna, krupna i lepa oka. Poduži je spisak šta sve ne sme da se radi ovde ali sve je u duhu religije i potpuno normalno. Na podu džamije je prelepi tepih iz Irana koji je koštao 8 miliona dolara. Svaki detalj na zidovima i ispod kupola izgleda skupoceno i kao da nigde više ne postoji na Svetu. Gradnja je započeta 2003. a završena je 2007. godine i procenjuje se da je koštala 700 miliona dolara. Ulaz je besplatan.
Abu Dabi kao i ostali Emirati promovišu sebe kao šoping destinaciju i u to ime je izgradjeno puno šoping molova od kojih su najbolji Marina mol i Abu Dabi mol. Sve što se prodaje u Emiratima kao i sve druge usluge i rad nisu opterećeni porezom, poreza ovde nema.
Pravo mesto za panoramski pogled je Etihad tower. Vidikovac se nalazi na 73. spratu sa kod se može sagledati svih 360 stepeni oko tornja. Ulaz na toranj se plaća 75 aed od kojih se 50 koristi za piće na vrhu.
Sunce se ogleda u mirnoj površini vode. Posle oblačnog dana kakav je redak ovde u Emiratima svanulo je vedro jutro. Ptice cvrkuću svuda unaokolo a lagana umirujuća muzika se prostire hotelskim kompleksom. Završavam doručak i prelazim ulicu da obidjem hotel koji više liči na kraljevsku palatu. Grand Palace je u sklopu lanca Kempinski a sve unutra i spolja je ogromno i raskošno. Kompleks se prostire na 100 hektara a “standardne” sobe imaju po 55 kvadrata dok apartmani imaju 670 kvadrata. Upravo lutam po jednom takvom apartmanu, ne mogu da pronadjem izlaz, nisam ostavio tragove da bih se lako vratio. U holu stoji jedna interesantna mašina poput bankomata ali je u stvari automat za prodaju zlata. Ovde se zlato služi u vidu jestivog praha kojim se posipa Camelccino, kapućino sa kameljim mlekom.
Da se ne bi priča o trkama svela samo na tri dana u godini pobrinuo se Ferrari otvaranjem Ferrari World-a, velikog tematskog zabavnog parka. U njemu je puno raznih modela Ferrari automobila, laganih vožnji automobilom po Italiji ali i surovih roller kostera koji razvijaju ogromne brzine i ubrzanja. Naravno, najveći roller koster na Svetu je upravo ovde. Šteta što je ulaz moguć samo ljudima do 190 cm visine, baš sam poželeo da testiram svoj želudac. Kao i u svakom drugom tematskom parku redovi ispred atrakcija su neizbežni tako da treba odvojiti barem pola dana da bi se karta isplatila. Postoje i brze trake za sve one koji su spremni da kartu plate više. Pored Ferrari World-a se nalazi Water park koji je zanimljiv na svoj način a oba parka mogu da se obidju za jedan dan.
Okupani jutarnjim suncem, bezbroj repova aviona usmerenih ka nebu čekaju na poletanje. Na svima piše “Etihad” samo je poslednji drugačiji. Bus prilazi sasvim blizu i sada jasno mogu da vidim novi logo nove avio kompanije a na trupu pročitam slova – “Air Serbia“. O tome sam maštao godinama iza nas dok sam sletao na mnoge aerodrome širom Sveta, kako bi bilo lepo da imamo avio kompaniju koja nosi naziv države u kojoj živimo i eto ostvarilo.