Slušao sam brojne priče o Japanu i zaista su mi se dopale. Rešio sam da ih proverim iz svog ugla i sada sedim u modernizovanoj biznis klasi avio kompanije Austrian Airlines, na njihovom najdužem letu od Beča do Tokyo-a. Vreme u Beogradu i Beču je lepo, proleće budi prirodu i prvi cvetovi su svuda unaokolo. U Japanu je slično vreme, a praznik Sakura upravo označava početak proleća kada milioni pupoljaka trešnje cvetaju i mame uzdahe prolaznika. Čuo sam da tada vlada posebno raspoloženje među ljudima i izabrao sam baš ovaj period za moju prvu posetu zemlji izlazećeg sunca. Tek smo preleteli Moskvu pa nastavljamo dalje područjem severa cele Rusije i na kraju preko Japanskog mora pravo u Tokyo.
Posle 11 sati leta točkovi su dodirnuli pistu najmnogoljudnijeg grada na Svetu. Oblast kojoj Tokio pripada ima 39 miliona stanovnika dok uže gradsko jezgro ima 9 miliona. Na samom izlazu iz aviona klanja mi se virtuelna japanka sa ekrana krojenom po njenoj meri i želi mi dobrodošlicu. Kupujem kartu za autobus koji treba da me preveze do grada. Ljubazna Japanka mi govori da je sledeći autobus u 09:00 i da je peron iza njenih leđa. Sada je 08:56. Plaćam karticom. Ona žuri ali dok je banka obradila transakciju već je 09:00. Autobus polazi a u istom trenutku karta izlazi iz štampača i na njoj piše vreme polaska 09:20. U Japanu je očigledno vreme dragoceno.
Tačno je 09:20, autobus polazi a peronski radnici se duboko neprekidno klanjaju dok nismo zamakli iza aerodromske zgrade. Posle skoro sat vremena vožnje i oko 70 pređenih kilometara stižem do hotela. Izlazim iz busa i dobro razmišljam, ovde se vozi kontra smerom u odnosu na nas. Krećem u razgledanje znamenitosti Tokija ali se susrećem sa ljudima koji veoma malo znaju engleski jezik. Oni pričaju japanski, ja engleski, ali se rukama odlično sporazumevamo. Čak sam u nekim situacijama govorio i tečnim srpskim jezikom jer je bilo potpuno svejedno kojim jezikom govorim, sagovornik tera po svom. Mape koje se nude turistima su uglavnom na japanskom, ali na nekim od njih ima i pokoja engleska reč ali veoma sitno napisana.
Metro je prvo mesto gde su se Japanci posvetili turistima na pravi način. Sve je jasno osim što je za kupovinu karte na automatu potrebna kraća obuka. Savladao sam automat, ali zamenu novca još ne. Automat u metrou kao i mnoga druga mesta ne primaju kartice već samo cash. Ovde se do cash-a dolazi teško ako imate eure, na primer kao ja. Postoje mesta u Tokiju gde se može obaviti zamena za jene ali su potpuno neupadljiva i čovek baš dobro mora da se pomuči da ih pronađe. Ovde nema nigde u blizini, kažu mi Japanci pa sam krenuo do bankomata. Jedan, drugi, treći…sve na japanskom, nigde objašnjenja. Odjednom mi kartica ostade u bankomatu, a ljubazni glas na sos telefonu mi kaže: “Bankomati za kartice izdate van Japana se nalaze u poštama, City banci i radnjama Seven Eleven sa slovom “i”. Da li je vaša kartica izašla iz bankomata? Hvala i doviđenja”
Pa ja samo hoću da se vozim metroom!
Sa poslednjim atomima snage u uglu jednog tržnog centra pronašao sam neugledan šalter gde sam uspeo da dobijem moje prve japanske jene u životu.
Saznao sam kasnije da Japan i Kina imaju svoj sopstveni kartičarski sistem, a da se njihove kartice prihvataju u preko 200 zemalja sveta i da su potpuno nezavisni od poznatih brendova kao što su Visa, Master, American i Diners.
U Tokiju još nije počelo cvetanje trešnje a sada je 21. mart, izveštaji o tome se menjaju iz sata u sat. Juče su u Japanu procvetale prve trešnje a videćemo da li ću imati sreće da u nekom od 6 mesta gde idem zateknem trešnjin cvet.
Tokyo je ogroman grad a pravu svest o broju stanovnika turista može da dobije na Shibuya skveru koji je potpuno preplavljen ljudima. Pešački prelaz na ovom skveru je iscrtan u svim pravcima i kada se upali zeleno svetlo nepregledna reka ljudi se kreće na sve strane dok se ne upali crveno. Čak i u tolikoj gružvi nema šanse da neko nekog udari, spoplete ili da nekome ispadne papirić ili kakvo đubre iz džepa.
Čak i u ovakvoj gužvi se poštuje pravilo leve strane kao za kretanje u saobraćaju. Na jednom uglu puno omladine čeka u žutim majicama. Prilazim da se raspitam u čemu je štos, a redar rukama i prstima objašnjava kako se radi o poznatim japanskim muzičarima koji dele autograme u podrumu tržnog centra. Svuda naokolo su radnje sa poznatim svetskim brendovima, koga ovde nema – ne postoji. Ovde su jeftinije radnje u odnosu na deo grada Ginza gde su cene paprene, ponekad i za iste brendove i proizvode. Na samom skveru su na suprotnim stranama dva tržna centra: prvi je pun žena i ima 109 radnji za žene a drugi je pun muškaraca i ima 109 radnji za muškarce, ima i skupih i povoljnih stvari za svačiji džep.
Bežim iz ove gungule i 15 stanica metroom dalje odlazim u deo grada Akihabara koji je poznat po elektronici, svemu potrebnom i nepotrebnom što je deo sadašnjice. I ovde ima puno ljudi ali se lakše diše. Posle mora elektronskih uređaja i raznih aparata nailazim na kafe koji deluje pristojno. Na samom ulazu ispred svakog kafea ili restorana su poređane stolice da gosti za koje nema trenutno mesta malo pričekaju. Posle nekog vremena dobijam sto i sedam. Oko mene su svuda postavljeni ekrani a neke japanske devojčice igraju i pevaju dok ih svi gosti pomno gledaju. Odjednom jednoj od njih, na ekranu, slave rođendan i ona plače a i ovi u sali samo što nisu zaplakali. Polako povezujem dva i dva. Lokalna grupa je na ekranu, u kafeu su fanovi, kafe je sav u “fazonu” grupe, a čak je pored i prodavnica sa raznim predmetima na kojima su slike članica grupe. Izlazim zbunjen a ispred je gomila fanova koja čeka u ogromnom redu za prodavnicu i kafe, postao sam i ja fan ali još uvek ne znam čiji, a samo sam hteo da popijem čaj.
Asakusa je atraktivni deo Tokija, spoj tradicionalnog i modernog. Tu se nalazi čuvena Kaminarimon kapija kroz koju se prolazi prema Senso-ji hramu kroz špalir malih radnji rukotvorina i raznih suvenira kao i ulične hrane. Pre ulaska u hram Japanci udišu dim zapaljenih štapića a u samom hramu može da se kupi božja srećka, štapić koji mućkanjem kutije ispada, a na njemu piše iz koje od tridesetak fioka treba da se pročita poruka. Poruka može biti dobra ili ne, ali to je trenutno božja želja i treba živeti sa tim. U nastavku se nalazi i Sky Tree, nova atrakcija Tokija.
Tokyo Tower, replika Ajfelove kule je mesto sa kog se pruža prelep pogled na grad. Još je mnogo mesta sa visokim građevinama odakle se pruža sjajan pogled danju i noću ali je ovo mesto najbolje.
Dok plovim brodom popodnevno sunce obasjava mnoge građevine od kojih se izdvaja Sky Three i sedište jedne japanske firme sa ogromnim zlatnim kamenom u obliku plamena a dok izlazim na obalu dočekuje me pravi Nindža koji se kasnije transformiše u Šoguna. Zamolio sam ga da pokuša da se pretvori u sumo rvača ali to nije mogao.
Prolazim ulicom gde se nalaze radnje sa plastičnim jelima na plastičnim tanjirima koja naručuju restorani za potrebe reklame. Deluju stvarno a ispred svakog restorana u Japanu se nalazi replika jela koje dobijate unutra i po tome su Japanci jedinstveni. Sve je ukusno iako je povrće i voće potpuno različito od našeg. Japanci ne ostavljaju bakšiš, račun se plaća tačno koliko piše.
Stojim ispred ponosa i dike japanske saobraćajne industrije – Shinkasen, brzi voz, japanski proizvod, kreće se brzinom do 400 kilometara na sat. Kljun je kao u štuke, oprema je kao u avionu, ide na par minuta u raznim pravcima. Oko mene je neopisiva gužva a ispred svakog ulaza u voz po dve trake za čekanje, prva za prvi voz, a druga za onaj za par minuta. Za nekoliko trenutaka su svi sa prve trake bili u vozu a on je već krenuo, tačno na vreme, 12:31 je na satu. Nabavio sam u Beogradu sedmodnevnu kartu za turiste koja se koristi neograničeno za Shinkasen, ostale JR (Japan Rail) vozove kao i za kružne gradske JR linije a koja je skuplja ako se kupuje u Japanu. Posle nekoliko stanica (Yokohama, Nagoya, Kyoto), 556 kilometara puta i manje od 3 sata vožnje stigao sam u Osaku, najudaljeniju tačku mog puta.
Osaka je ogroman grad, a mesta koja treba obići su raštrkana tako da će se boravak ovde izgleda pretvoriti u jednu veliku vožnju metroom. Da li ću ovde pronaći prve latice trešnjinog cveta?
Krećem pravo ka Osaka Castle, dvorcu oko koga je posađeno preko 4000 stabala trešanja i 1250 stabala japanske šljive. Velika je razdaljina od metroa do ulaza u park kao i unutar parka do samog dvorca. Dvorac je pretvoren u muzej a na najvišem, devetom spratu je vidikovac. Trešnje još nisu procvetale, tek po koja japanska šljiva. Dvorac impozantno deluje a noću je osvetljen i odaje prelep utisak.
Osaka je moderan grad, a dosta turističkih atrakcija je izgrađeno u poslednjih par godina. Primer je i cela zona oko zabavnog parka “Universal Studios” . Osim zabavnog parka napravljena je i luka, puno hotela, a u Tempozan zonu gde se nalaze Akvarijum i veliki točak sa gondolama sa druge strane kanala se putuje brodom. Posećenost zabavnog parka je tolika da mi zaista nije jasno kako ovoliki svet može da stigne na red za samo jednu vožnju.
Ovde se engleski govori u tragovima, izgleda da nemaju puno turista koji govore taj jezik, verovatno je većina turista iz Azije. Imam utisak da sam vreme proveo u metrou, pošto su razdaljine užasno velike a ni traga od cveta trešnje kom sam se nadao oko dvorca, tradicionalnog mesta za ljubitelje ovog praznika.
Na redu je Kyoto, posle kratke vožnje brzim vozom i samo 43 kilometara puta. Ovde planiram da se duže zadržim i nadam se dočekam cvetanje.
Neverovatno, ali se desilo. Na samom početku parka u jednom malom vrtu skrivenom od pogleda pronašao sam prvu trešnju u cvetu. Izgleda savršeno ali deluje usamljeno. Na slikama sam viđao cele svodove trešanja u cvetu i upravo to sam ugledao kada sam izašao iz vrta i krenuo dublje u park. Puno mladih parova u tradicionalnim kimonima se slikalo za uspomenu s početka ovog proleća. Svi su bili srećni, i turisti i lokalci a bogami i ja što je konačno procvetala. Već sam se zabrinuo da ne odem iz Japana a da ne vidim to čudo koga ima i u Srbiji ali mu niko ne pridaje važnost kao ovde, u Japanu. Blagi povetarac nosi miris trešnje a vreme je tako prijatno da mogu satima da sedim na ovoj klupi i uživam.
Pada mrak pa je vreme da odem iz parka i zavirim u druge delove Kyota gde se oseća gradska vreva.
Prelepi crveni lampion sa plavim slovima prosvetljen iznutra stoji kao stražar na početku ulice sa puno zanatskih i radnji sa suvenirima koja prethodi velikom parku.
Sve svetli i zaista sjajno izgleda noću. Na kanapu vise želje Japanaca a povetarac koji još uvek duva ih nosi levo desno i sa njima šušti. Nadomak parka kao i u svim bočnim uličicama je puno restorana i dok biram u koji da uđem pored mene prolazi Japanka u kimonu sa ofarbanom kožom u belo i drvenim šnalama u crnoj, uredno zavijenoj punđi. Na nogama nosi drvene japanke i moderne bele čarape sa dva prsta kao za nindža kornjače.
Danas pada kiša. Mislio sam da se vozim biciklom kroz grad ali ću to morati da odložim za sutra. I kada pada kiša u Kyotu ima mnogo mesta koja mogu da se posete i mnogo ulica koje su natkrivene i gde se uopšte ne oseća da pada. Zatvorena pijaca Nishiki market je jedno od tih mesta i tu se mogu naći hrana i suveniri kao i tradicionalna odeća i obuća. U nastavku je ceo splet tunela sa radnjama sa obe strane koji zavijaju na sve strane a iz velikih se ide u manje gde otkrivam odlične restorane. Ulazim u jedan i konobarica mi uzima kišobran, zaključava ga u predviđen nosač sa puno kišobrana i daje mi ključ sa brojem, da se ne uzme pogrešan…
Jutro je svanulo baš kako treba, kiša polako prolazi a padala je celu noć. Po prognozi u 10 treba da potpuno stane. izlazim iz hotela, 10:00 je sada i samo još dve kapljice mi padaju na dlan. Sve je tačno u sekund u Japanu pa čak i kiša.
Ulazim u neki lokalni voz kojim treba da se prebacim u Naru, stari, drevni grad sa ogromnom tradicijom. Posle desetak i više stanica i sat vremena vožnje stižem na stanicu i odmah nailazim na turističku mapu sa ucrtanim atrakcijama kakvu nisam video nigde u Japanu. Sve je lepo objašnjeno i to na engleskom. Krećem prema Todaiji Temple, domu prelepe statue Bude. Posle desetak minuta hoda stižem do Nara parka koji je veliki i u kome se nalazi puno hramova. Na ulasku u park se nalazi …hram sa neobično visokom građevinom. Na samom ulazu nailazim na nekoliko jelena i srna koji šetaju između ljudi. Jeleni u Nara parku su prilično pripitomljeni ali se i dalje tretiraju kao divlje životinje pa su svuda table sa upozorenjem da mogu da ugrizu, ubodu, gurnu ili obore čoveka. Ništa od toga neće uraditi sigurno ako im date kolačiće koje oni obožavaju a prodaju se u samom parku. Preko puta ulaska u Nacionalni muzej se nalazi manji hram i puno ljudi u dvorištu hrama. Cvetala je trešnja i to tako lepo da su cvetovi ogromnog drveta natkrili ulaz i sve prilaze.
Zalazeći dublje u park nailazim na sve više jelena i srna, a sada sam okružen sa petnaestak pripadnika ove vrste koji me njuškaju, ližu prste i gledaju moleći za keks.
Neverovatan je osećaj tolike blizine divlje prirode. Ulazim i stvarno ogroman Buda postavljen u centralnom delu svoda hrama dominira prostorijom. Pišem slova na sivom crepu i ostavljam poruku koja će zauvek ostati na nekom krovu u okolini hrama. Deca se za sreću provlače kroz rupu koja je napravljena u nosećem stubu hrama. Sve je lepo.
U povratku, na putu prema Kyotu treba da svratim i u Inari. Na slikama sam video neke neobične prizore i to me je veoma zainteresovalo. Izlazim iz voza i posle samo par metara počinje park. Na samom ulazu dvoje mladih u kimonima poziraju fotografu, a iza njih veliki narandžasti stubovi sa crnim temeljem, kao vrata u obliku slova П.
Nešto tako neobično nisam skoro video. Krećem stazom kroz hram na otvorenom a svakim korakom se sve više iznenađujem. Sada su stubovi manji, taman da mogu da prođem ali su gusto postavljeni jedan iza drugog obrazujući svod. Prolazim kroz svod i za trenutak se okrećem i vidim da su na svim stubovima ispisane poruke crnom bojom, na japanskom. Stubovi vode visoko u planinu a na vrhu se nalazi vidikovac sa prelepim pogledom na Nara park i okolinu.
Ova dva mesta su potpuna suprotnost ogromnim gradovima kao što su Tokio i Osaka. Ovde se oseća duh prošlih vremena i mir sadašnjice.
Sada se mirno vozim biciklom ulicama Kyota, potpuno ispunjen prelepim danom iza mene.
Sve je bliži kljun od Shinkansen-a koji treba da me odvede u Nagoyu za koju sam najviše slušao zahvaljujući petoj Zvezdinoj zvezdi, Draganu Stojkoviću Piksiju koji je bio i ostao simbol ovog grada. Japanci ga obožavaju, a ja sam rešio da vidim grad gde je on živeo. Brzo sam stigao sa stanice i upravo se vozim u velikom točku sa gondolama koji je zakačen na bočnu stranu tržnog centra. Sa visine dobro vidim delove grada i već pravim plan. Upadam u turistički autobus koji me vozi pravo u Toyota muzej, staru fabriku tekstila koja je preuređena u muzej. Osnivač Toyote, gospodin Toyoda je imao viziju i prvi počeo proizvodnju pamuka i proizvoda od pamuka. Ranije se pamuk obrađivao u Kini pa je tehnologija preneta u Japan. Osim same proizvodnje tekstila, fabrika je proizvodila i mašine za proizvodnju i to je bila dobra polazna osnova za osnivanje fabrike automobila. Danas Toyota ima puno firmi u svom vlasništvu koje proizvode sve u mašinskoj, automobilskoj i tekstilnoj industriji i to je prikazano u muzeju.
Istim busom stižem u Royal Castle gde je cvetanje uveliko u toku. U Nagoji je toplije nego u drugim mestima i cvetanje je počelo ranije. Ovde pravim najlepše slike trešnjinog cveta i sa tom slikom u očima odlazim iz Japana.
Verujem da je još puno toga bilo da se vidi i doživi ali svako putovanje ima svoj kraj koji je ujedno i početak nekog novog putovanja makar i kroz snove.
